Budim se poprilično uzbuđena i otvaram Instagram (ovo je, priznajem, prva stvar koju radim ujutru i kad nisam uzbuđena): @neda___ne.da has requested to follow you. Neda je poslednja od četiri „lažna” influensera koje je Reflektor teatar kreirao kao likove svoje nove predstave „Ćao svima”, koja je zapratila moj nalog na Instagramu, na jutro premijernog izvođenja. Pritiskam accept i nastavljam da skrolujem. Da li je to bio cilj ili nuspojava ovog eksperimentalnog projekta o influenserima, društvenim mrežama i digitalnim komunikacijama, telefon do kraja dana nisam ispustila iz ruku.
Listam storije, među njima su i četiri influensera, kojima sam sada na close friends listi. Publika koja je ostavila svoje podatke pri kupovini ulaznica ima priliku da prati kako Taša, Juni, Ejt i Neda započinju svoj dan. U međuvremenu, dobijam i notifikaciju da sam dodata u Viber grupu u kojoj ćemo se upoznati i družiti sa influenserima, a povremeno i glasati za svog favorita. Marko, voditelj, započinje diskusiju, influenseri ulaze u grupu, postavljaju pitanja publici, ali i pružaju priliku da publika postavi svoja pitanja. Imam osećaj da je konverzacija krajnje opuštena i prisna. To me tera da se zapitam da li su nam društvene mreže same po sebi postale toliko bliske da na njima možemo potpuno opušteno da razgovaramo sa nepoznatim ljudima.
Sa ovom mišlju nastavljam sa svojim uobičajenim danom. U nekom trenutku me prekida zvono telefona i nepoznat broj na ekranu. Javljam se: Neda! Svako od gledalaca dobio je telefonski poziv od jednog od četiri influensera u toku dana. I dalje jednako opušteno ćaskam sa Nedom neka dva minuta. Ne znam da li sam povučena aktuelnim (ili ipak uobičajenim?) dešavanjima na našoj stvarnoj političkoj sceni, ali čini mi se da Neda od mene traži ’siguran glas’ u takmičenju za najboljeg influensera. Koji je odgovor dobila – možda je u redu i da to ostane između nas dve.
Nastavljam vrlo pažljivo da pratim čas Viber grupu, čas ekskluzivni content na Instagram storijima. Oko tri sata popodne, moj telefon već mora na punjač. Kada je Reflektor teatar najavio koncept ove predstave, zanimalo me je koliko će biti održiva ideja okupiranja pažnje publike na čitav jedan dan. I mada je bilo onih za koje je ovaj vid digitalnog angažovanja izgleda bio previše, ili ga nisu u potpunosti razumeli, te su grupni čet napustili, bilo je mnogo više nas koji nismo propuštali ni jedan detalj ovog performansa.
Čini mi se da je ovaj koncept zaista bio odličan eksperiment kako društvene mreže, nove tehnologije i pre svega „influensing” utiču na čoveka 21. veka. Raspon pažnje prosečnog čoveka danas iznosi 8,25 sekundi, što nas na lestvici postavlja na mesto ispod zlatne ribice, koja može da održi svoj fokus čak 9 sekundi. To jednostavno znači da su nam konstantno potrebni nadražaji u vidu novih sadržaja koji nam se plasiraju. Ekipa predstave je svojim transmedijalnim angažovanjem tokom dana zaista uspela da zadrži moj fokus i na tome mogu samo da čestitam. Izgleda da su zapravo naučili kako se postaje influenser!
Spremam se i odlazim u Dorćol Platz (za to vreme se sporadično nerviram što ne stižem da ispratim baš sve što se odvija u mom telefonu). Veliko finale celodnevnih virtuelnih događanja i izbor najboljeg influensera dešava se u realnom, analognom svetu, na sceni Reflektor teatra. Marko, voditelj programa, upućuje nas da prve minute predstave ipak i dalje pratimo na svojim mobilnim telefonima. Taša, Juni, Ejt i Neda uživo strimuju svoj dolazak u Dorćol Platz, sve do trenutka kada se ova virtuelna stvarnost ukršta sa našom, fizičkom i četvoro influensera stižu na „daske koje život znače”.
Kroz neformalnu emisiju slušamo influensere dok govore o svojim životima, oblastima, kategorijama, „zlatnim temama” i svime što uz ovaj posao ide. Povremeno se čuje zajedljiv ton voditelja, isplivava preterana kompetitivnost i otkrivaju se neočekivane povezanosti. Ipak, ovaj razgovor ne razlikuje se od bilo kog koji možemo da čujemo u popodnevnim emisijama na nacionalnim frekvencijama. Dolazi vreme za glasanje u Viber grupi i konverzacije su beskrajno zabavne. Sasvim je jasno da se publika poprilično uživela i ne usteže se da podeli svoje mišljenje.
Nakon preseka glasova, presek se događa i na sceni. Neformalna atmosfera zamenjena je napetošću, čemu neizmerno doprinosi fenomenalna muzička podloga. Četvoro glumaca, četvoro influensera bezizražajno i ukočeno čeka svoj red da se potpuno ogoli. Njihovo sadašnje predstavljanje teško povezujemo sa onim s početka. Neke od njihovih životnih priča su opšte. Neke su nam udaljenije, a neke poprilično poznate: prepoznajemo ih u ljudima oko sebe, prepoznajemo ih u sebi. Sve ih povezuje činjenica da su sakrivene od očiju javnosti. Sledeći krug glasanja je još zanimljiviji, ishod se menja, a ja toliko pomno pratim šta se događa u Viber grupi, da sa kašnjenjem primećujem šta se događa na pozornici. Rejv: pokret, muzika, svetla – all inclusive. Svi se presvlače na sceni, nastavljajući sa iscrpljujućim plesom dok poslednji atomi snage ne napuste njihova tela. Ova scena deluje katarzično, kako na publiku, tako i na izvođače koji će sada izaći iz svojih uloga.
Ako influenseri na mrežama prikazuju izmišljenu stvarnost, toliko daleku od njihovih realnih života, koliko je njihova profesija slična glumačkoj? Ovo je jedno od brojnih pitanja koji će poslednji deo predstave postaviti, ali i na njega ponuditi odgovor. Na razumljiv, štaviše zabavan način problematizuje se čitav spektar fenomena koje je ekspanzija društvenih mreža i rada na njima povukla za sobom. I mada mi se pre predstave činilo da sam sa ovim problemima poprilično upoznata i da neću otkriti mnogo toga, iznenadila me je količina zaključaka kojih nikako nisam bila svesna, a koji su se autorima nametnuli u procesu stvaranja ovog dela. Neke od „lekcija” o kojima slušamo zaista nas teraju na iscrpnu kontemplaciju, tokom i nakon predstave. Koliko znamo o mrežama, a koliko toga one znaju o nama? Možemo li ikada saznati šta stoji iza ljudi koje pratimo? Za koga influenseri zapravo rade? Gde su granice i da li one više uopšte postoje? I ma koliko nam se činilo da se na ovakvu realnost sve lakše navikavamo, odgovori na neka od ovih pitanja zastrašuju i ostavljaju nas samo da se zapitamo: da li smo spremni za ovakvu budućnost?
Vraćam se kući, u Viber grupi se sumiraju utisci, a ja ulazim na svoj Instagram i počinjem da shvatam. I u tom shvatanju pritiskam unfollow nekoliko puta, i dalje nesigurna ko je za sve kriv i apsolutno sigurna da za budućnost nisam spremna.
Foto:Marija Piroški, skrinšot
