Homo sapiens i nije baš sapiens

Ružni, prljavi, zli
Beogradsko dramsko pozorište
Piše: Mila Jovanović
16. okt 2020.

„Ružni, prljavi, zli”, u režiji Lenke Udovički, mada postavljeni mesecima unazad, usled epidemiološke situacije dugo su čekali da se nađu pred publikom Beogradskog dramskog pozorišta.

 Predstava rađena prema motivima istoimenog italijanskog filma iz 1976. godine, u adaptaciji Slobodana Obradovića, donosi priču o ogromnoj porodici Macadela, koja živi na samom rubu egzistencije, čiji su članovi, kako naslov kaže, ružni, prljavi i zli, žive od prosjačenja, lopovluka i prostitucije, i kao jedini ideal imaju novac.

Komad donosi društvenu kritiku sveta koji vrti novac, kao i kritiku klasnih podela, i to kroz prizmu degradacije porodice kao stuba društva. To je nagovešteno već u početnom songu, u kome  Đakondo baš sočno psuje sve po spisku svojoj porodici (mada i državu ne propusti). Međutim, ovde nema sagledavanja uzroka takvog stanja, već isključivo vidimo tragikomični prikaz posledica urušavanja vrednosti.

Tako postavljeno, možemo reći da je prikazano moralno posrnuće nastalo kao posledica siromaštva i života u okrutnim uslovima. Ne treba se, ipak, ograničiti na ovo jednostrano tumačenje jer, gotovo karikaturno prikazani, likovi ove priče nisu samo žrtve koje možemo pravdati teškim uslovima života, već su, naprotiv, jednako krivi koliko i oštećeni, jer su odgovorni za svoje nečinjenje. Đakondo će, na primer, pre ubiti sina nego dati pare, koje bi, sa druge strane, njegova deca možda i iskoristila za neki biznis, te se i izvukla iz prljavštine. 

Tako dolazimo i do druge perspektive u kojoj je ovo društvena kritika nečinjenja i prepuštanja slučaju, pa se nameće i misao  da nije svet otišao dovraga zbog neke više sile, već homo sapiens i nije toliko „sapiens”. Više je primitivac, kao što je i prikazan na samom početku predstave, kada likovi izlaze iz dna sale u primitivnom divljačkom plesu. I taj primitivac sam sebe zarobljava u trulom poretku. 

Prljavština i ružnoća Macadela gotovo da je gadna za gledanje (scenograf je Aleksandar Denić, kostimografkinja Bjanka Adžić Ursulov), ali likovi iza sve te fizičke odbojnosti i tako moralno odvratni, ipak su nestvarno prijemčivi. Tome doprinosi najviše jedan od najvećih kvaliteta ove predstave, a to je vrhunska kolektivna igra, i u dramskom i u koreografskom aspektu. Zahvaljujući njoj tempo je brz, igra teče i dva sata začas proleti. Ozren Grabarić, kao jednooki otac porodice  Đakondo,  fascinira, a najviše smeha donose Jovo Maksić, kao Baba Marčela i Marko Gvero u nekoliko uloga koje igra. Glumačkoj ekipi na sceni se pridružula i Milena Jančurić, koja izvodi muziku, čista, u belom, kakvi su i taktovi koje svira - potpuno suprotni prljavštini koju gledamo, pa je tako dodatno naglašavaju.

Na kraju Đakondo ipak doživljava preobražaj i izvlači se iz bede. Pojavljuje se na sceni u odelu, čist, zalizan i poželjan, on izgovara: Ja sam lep, čist i dobar, sa izazovnim osmehom na licu.

Da li je? Sada? Lep? Čist? Dobar? Nije više? Ružan? Prljav? Zao? 

Ko je? Danas? Lep? Čist? Dobar? Jesmo li sigurni da nije ružan, prljav i zao? 


Foto: Dragana Udovičić
 




Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste