Ima nekih stvari u životu kojima se vraćamo zbog doživljaja i iskustva. Na primer nekim koncertima, knjigama, filmovima ili predstavama. Vraćamo im se jer volimo osećaj koji u nama bude i želimo da ih ponovo doživimo na drugačiji način. U tome je moć trenutka. Po treći put odlazim na predstavu „Frenki i Džoni” u Akademiji 28. Ovoga puta odlazim iscrpljena i preumorna, bio je naporan dan. Bojim se da mi to raspoloženje ne pokvari utisak predstave. Ali ne, iz sale izlazim tako da mi je korak mnogo lakši, a u predelu abdomena osećam neizmernu toplinu i ispunjenost. Pozorište, koliko te volim!
Zahvalna sam drugarici Milici sa kojom bezuslovno uzajamno delim ludilo i fanatizam prema ovoj predstavi. To nam je sad već neka tradicija. I nema izgovora kada vidimo da je predstava na repertoaru. Karte se odmah uzimaju i šta god da se desilo, taj datum u kalendaru je rezervisan za „Frenki i Džoni”. I omiljeni nepisani rituali ispijanja kafe ili čaja u kafeu pre predstave i čaša dobrog vina nakon izvođenja. A u kafeu uvek mio i prijatan zvuk klavira koji se širi prostorom. I pijanista koji nekako uvek slučajno, simbolično, (sudbina, šta li je), svira muziku iz „Ranjenog orla” kada Sloboda Mićalović ulazi u Akademiju 28 pred pripreme za predstavu. Lepe male stvari.
U ovom tekstu neću vam pisati o tome kako izgleda predstava, kakva su rediteljska rešenja, kako se scenografija uklapa i tome slično. Ne, to ne bi imalo smisla. Pisaću o doživljaju, razlog zbog kojeg se iznova vraćam ovoj predstavi. Jer doživljaj jeste efekat prisutnosti i on traje kao tren. Ali kada prođe i kada zatvorimo oči, možemo da se prisetimo i da ga bar upola oživimo.
Drama „Frenki i Džoni” Terensa MekNelija je inspirisana starom američkom baladom pod istim nazivom. Balada je zasnovana na stvarnom događaju iz 1899. godine u Sent Luisu, kada je žena po imenu Frenki ubila svog ljubavnika Alberta jer ju je varao. Pesma je postala veliki deo američke folklorne tradicije — prepevana je i izvođena u bezbroj verzija, od Luisa Armstronga i Elvisa Preslija, do Sem Kuka i Džoni Keša. MekNeli nije napravio direktnu adaptaciju pesme, ali ju je koristio kao inspiraciju da motiv zločina iz strasti pretvori u metaforu za emocionalnu ranjivost i potrebu za povezanošću. U originalnom naslovu je dodato i „Clair de Lune”, preuzeto iz istoimene Debisijeve kompozicije, koja je i sveprisutna muzička podloga u samoj predstavi. Godine 1991. snimljen je istoimeni film, a u glavnim ulogama su Al Paćino i Mišel Fajfer. Njih dvoje su divni, ali sa potpuno drugačijim energijama od Slobode Mićalović i Igora Đorđevića u režiji Tee Puharić. Različiti karakteri nosećih likova, ali suština ostaje ista. Film je sjajan, ali i predstava koja ima malu prednost jer je živa stvar.
Kada smo se smestili udobno u sedišta, neki znajući, a neki ne šta ih očekuje, scena Akademije 28 pretvara se u mali njujorški stan u kojem se radnja odvija tokom noći. Imala sam osećaj da postajemo komšije iz zgrade preko puta i gledamo kroz prozor šta se odvija u tom stanu, baš kao što i Frenki i Džoni u nekim trenucima posmatraju tuđe živote kroz dvogled. Valjda nam je tako lakše, i jednima i drugima – ili da se prepoznamo i poistovetimo ili da budemo zahvalni i srećni što nam nije isti život koji nam se odigrava pred očima sa druge strane ulice. Frenki i Džoni su dvoje usamljenih, sredovečnih ljudi koji rade zajedno u restoranu – ona je konobarica, on kuvar. Nakon što odu zajedno u krevet, umesto da veza ostane one night stand, Džoni počinje da veruje da su „suđeni jedno drugom”, dok Frenki pokušava da ostane racionalna i oprezna. I to je sve što treba da znamo i ne znamo o njima. Jer (ni)je važno ko su oni i kako se odmotava klupko njihove priče, jer to je pletivo svih nas, običnih ljudi.
Bojim se da govorim o igri Slobode i Igora a da ne naružim i ne umanjim samu vrednost tog čina. Dvoje ljudi koji se toliko dobro poznaju, koji su pre svega prijatelji i tako brižno paze i čuvaju partnera. Ako je njihova ljubav koja se magično prosira scenom iluzija koju vidim, onda neka zauvek ostane tako. Šarmantne improvizacije koje nastaju u neizostavnim naletima napada smeha, uz simpatične i nevine pokušaje da se ostane ozbiljan i profesionalan. Kroz njihove dijaloge, sukobe, strahove i sitne humoristične trenutke, istražujemo ranjivost, strah od bliskosti, usamljenost i potrebu za ljubavlju.
U današnjem vremenu kada se toliko propagira individualnost i samodovoljnost postajemo okorele ljuske pune ispraznosti i krijemo se iza štitova nedodirljivosti. Nespremni smo da skinemo oklope i gardove, već se ponašamo kao da smo po rođenju emotivno osakaćeni. Svi tražimo ljubav, ali da li smo zaista spremni da volimo i da dozvolimo mogućnost da budemo voljeni. Toliko je svet prepun prestrašenih ljudi koji se boje usamljenosti, starenja, propuštenih prilika, neuspeha, bolesti, a sve to su u biti strahovi od života i smrti. A svi strahovi su iracionalni. Tako lako odbacujemo lepo i sreću, vođeni premisom da smo nedostojni svega toga i da je to za neke druge a ne za nas. Potcenjujemo ljubav, smejemo joj se, osljavljavamo je patetikom, a samo nam se nikada nije desila. Jer ljudi jednom u životu imaju šansu da se spoje. I kao što Džoni kaže: „Nikad ne biraš ljubav. Ona bira tebe”. A ljubav je kada se samo pustiš i nemaš strah da ćeš pasti.
Ova predstava je kao subota uveče – znaš da je sutra nedelja, ne moraš rano da ustaneš, možeš da prošetaš kejom, u toku dana će biti porodični ručak, popodne druženje s prijateljima. I na nedelju kao takvu smo zaboravili. Nema veze, osvestićemo se kada se umorimo užasima postmoderne. Ne znam da li ćete imati ovakav doživljaj kao ja kada budete gledali ovu predstavu, ako je budete gledali; ali želim vam ovaj osećaj u bilo čemu drugom što volite i što vas ispunjava. Frenki i Džoni, gde god da ste, za moju dušu, nemojte nikada da prestanete da igrate u ovu predstavu.
Foto: narodnopozoriste.rs
