Priča se da je jedna od najboljih predstava koje trenutno Atelje nudi. Da ne ostane samo na toj priči, nije nam bilo teško, proverili smo vam i to! Jedne kišne februarske subote (ne, nije baš tako idilična kao što zvuči), gledali smo predstavu „64” po tekstu Tene Štivičić, u režiji Alise Stojanović.
Kritičari obično pišu svoje utiske odmah nakon premijere, što nekada i nije baš fer prema toj jadnoj, nesigurnoj, tek rođenoj predstavi – ništa nije ni proživela, često nije ni identičnog oblika kakav će kroz vreme dobiti, a odmah je „osuđena” na to da se pročuje kako je dobra ili loša. Čini se da je „64” nakon skoro dve godine od premijere dobro „razigrana”, pa je sada fer označiti je, najjednostavnije – kao onu dobru.
Priča prati život savremenog bračnog para u četrdesetim, čiji je odnos pod intenzivnim pritiskom usled stereotipa i očekivanja koje im nameće društvo. Po tim očekivanjima savršenog života – oni su već finansijski i poslovno situirani, imaju skladan, stabilan brak i ono „najbitnije”: imaju decu. Naši Eva i Danijel nemaju gotovo ništa od toga. Čak i ona slika naizgled stabilnog braka pada u vodu kada se nađu pred prvim izazovom – pred vantelesnom oplodnjom. Ne samo iz tih očekivanja drugih, već i sopstvene želje ali i nemogućnosti da se ostvare kao roditelji, naterani su da preispitaju svoj odnos. Da preispitaju i sebe.
Glavni razlog zbog kog predstava odaje utisak dobre uigranosti je uloga sjajne Hane Selimović. Hana se saživela sa Evom, ili Eva sa Hanom – kako god bilo, čini se da je način humora i izraz fiktivnog lika vrlo blizak i u potpunosti leži Hani i njenom glumačkom izrazu (toliko da nijedan drugi odabir glumice za ovaj lik ne bi bio bolji). Razbijanjem četvrtog zida, predstava počinje njenim monologom, obraćanjem ili prepričavanjem publici kako su se upoznali – na sahrani njenog rođaka gde je Danijel u bendu svirao gitaru (što će i u kasnijoj sceni rekonstruisati). Sve replike pune oštrog, specifičnog humora najčešće u obliku ironije, Hani su dolazile toliko prirodno da se činilo kao da improvizuje i učinile su da imamo osećaj da na sceni ne progovara njen lik, već ona sama. Miloš Timotijević u ulozi Danijela takođe vrlo uverljivo vlada likom, ali je Hana dominantna, kako pored njega, tako i pored drugih glumaca koji se povremeno nađu u sceni sa njom. Ono što predstavu čini specifičnom jeste način na koji se postavljaju glumci u dijalozima – oni su okrenuti ka publici i izgovaraju replike gledajući u publiku, a ne jedan u drugog. To ne čini dijaloge manje intenzivnim, ali jeste izraz otuđenja, distanciranja, nedostatka istinske bliskosti u međuljudskim odnosima.
Scenografije gotovo i da nema, što je dobro rešenje jer se stavlja akcenat na likove, njihovu priču i dijaloge. Vreme i mesto potpuno su irelevantni u ovoj predstavi, te bi neka „realna” scenografija u vidu spavaće sobe, bolnice ili kafića u kojima se radnja odvija – bila suvišna i nepotrebna. Igra svetla ima ključnu ulogu jer se pomoću nje vrši promena scena i prostora u kom se radnja odvija. Savremeno obučeni likovi su postavljeni na crnu podlogu koja je pod nagibom, a od predmeta su tu samo telefon, tablet i laptop. Kako je teže kretati se pod tim nagibom, scenografiju možemo čitati kao simbolički izraz teškog životnog puta i neke vrste prepreke do čijeg se vrha i velikim naporima teško dolazi.
Pored Eve i Danijela, na sceni se pojavljuju i Ivan Jevtović u ulozi zgodnog komšije Aleksa, Vladislav Mihailović u ulozi doktora koji sa Evom prolazi kroz proces vantelesne oplodnje, Denis Murić u ulozi avatara Lune koji se kao nadrealna pojava prikazuje u trenutku kada Eva pronalazi poruke na Danijelovom tabletu, Vladica Milosavljević i Branislav Zeremski u ulogama Evine majke i Danijelovog oca.
Jelena Đokić igra Belu, Evinu prijateljicu koja predstavlja samouverenu, jaku ženu 21. veka. Dok drugi likovi kreiraju svoje živote prema onim stegama očekivanja društva, Bela odbija da živi po stereotipima. Monologom ne preispituje sebe, već društvo: zašto na nju ljudi gledaju kao da je bolesna ako nije u braku, ako nema decu? I ono „najstrašnije”, ono što se ne sme izgovoriti – šta ako ona uopšte ne želi decu? Sebično je rađati decu samo kako bi o nama imao ko da se brine kada ostarimo – misao je iz druge predstave koja se bavi odnosima unutar jedne porodice. Suprotno tome, kroz „64” se provlači to da je imati decu jednako imati nekog svog. Ne biti sam. Bela će promeniti tok Evinih misli i naterati je da preispita sebe, svoje želje i svoj brak samo jednom rečenicom:
„Na kraju – svi smo sami.”
Foto: Atelje 212
