Noć, kada se život najjasnije vidi

Šta se dogodi kada se slučajno sretnu sveštenik, pijani čovek koji se vraća sa svadbe i pričljiva devojčica kojoj crna mantija počinje da privlači i previše pažnje? Da li je ovo samo plod nečije mašte ili se može prepoznati kao realan spoj gotovo nespojivih ličnosti, otkriva nam predstava „Noćni prevoz i stanica” Teatra Ulica, u režiji Novaka Puletića.

Ovaj pozorišni komad na duhovit način prikazuje najrazličitije tipove ličnosti, koji se mogu sresti na stanici, a čekanje noćnog autobusa postaje nit koja ih neraskidivo povezuje. Tako jedno naizgled obično autobusko stajalište postaje pozornica za sebe – život u malom, a šalteruša Slavka – neizbežni svedok bezbrojnih situacija koje neretko otkrivaju čitave ljudske sudbine.

Odbegla mlada koja sa prezirom govori o muškarcima, uštogljeni intelektualac, lokalni narkoman, migrant, mali Rom koji prosi – samo su neki od tipiziranih likova čiji se životi ukrštaju na stajalištu, a čiji međusobni razgovori (u koje se neretko umeša i šalteruša Slavka) čine okosnicu dinamičnosti ovog komada. Upravo šarolikost likova koji se smenjuju pred očima gledalaca oživljava nadasve svedenu scenografiju. Tome doprinose i „kostimi” aktera koji u potpunosti dočaravaju aktuelnost samih likova, te gledalac bezmalo stiče utisak da je i on sam usputni prolaznik, učesnik noćne „šarade”, a ne tek puki posmatrač izmaštanih događaja. Ono što svakako doprinosi poistovećivanju gledalaca sa akterima na sceni jeste prirodnost i neposrednost mladih glumaca u oživljavanju svojih likova – tako verno prikazanih da izazivaju smeh kod publike tokom gotovo čitavog trajanja predstave. Iako humor neretko prelazi granicu pristojnosti i zalazi u banalnost, dopadljivost samih likova većim delom vešto prikriva taj nedostatak. Ova priča ne samo što daje svojevrstan pregled našeg društva već dotiče i njegove aktuelne probleme – probleme mladića koji su pod pritiskom okoline izgubili osećaj za drugog, zaboravili kako se treba približiti osobi koja im se dopada, pa se i svaki njihov korak svodi na površnost, čak i vulgarnost, koja kod devojaka izaziva suprotne reakcije od onih koje se očekuju. Međutim, da li reakcija devojaka na takvo uspostavljanje kontakta uvek mora biti ista ili atmosfera stanice može da dovede do neočekivanog obrta? Osim toga, lik sredovečnog čoveka koji se pijan vraća sa svadbe otkriva nam da ljubavni jadi nisu rezervisani samo za mlade, dok nam iznenadni dolazak Slavkine drugarice na stanicu predočava „probleme” sa kojima se suočava jedna mlada devojka iz provincije.

Sam komad podeljen je na svojevrsne „činove” koji se završavaju dolaskom noćnog autobusa na stanicu, čime se i glumačka postavka na sceni (u većini slučajeva) menja. Pa ipak, bez obzira na humor koji je nezaobilazan u svakoj sceni, ono što unosi ozbiljnost u čitav narativ jesu mračni segmenti (kako doslovno, tako i metaforički) koji prethode svakom novom „činu” i osvetljavanju pozornice: plesni performansi mladih glumaca u crnim kostimima, koji naizgled prikazuju svet za sebe – svojevrsni palimpsest, oslikavaju zapravo surovost i nepredvidivost noći, odnosno mračni kontekst društva koji se krije iza komike pojedinaca. Stanica tako prestaje da bude obično, prinudno odmaralište i postaje jedina „svetla tačka”, utočište za mnoge putnike – mesto gde pojedinac upoznaje sebe, ali i ljude oko sebe i gde vreme i život ne staju, već počinju da teku u svoj svojoj punoći.

Upravo iz tog razloga poslednja scena obiluje prikrivenom tragikom, koju pak uporno zaglušuju komični segmenti i vrhunska interpretacija mladih glumaca. A tragedija počiva upravo na pokušaju rušenja stanice, jedinog doma mnogih (i ne tako slučajnih) prolaznika. No, da li će do toga doći, zavisi upravo od njenih najvernijih „stanara”… A možda moć vlasti ipak nadilazi vapaje običnih „malih” ljudi…

Foto: Teodora Jovanović