Osećanja su najjača stvar na ovome svetu, a svako od nas je dobio samo mali deo

Najusamljeniji kit na svetu
Srpsko narodno pozorište
Piše: Aleksandra Reves
09. mar 2019.

Ovo je jedna veoma intenzivna priča o porodici, ljubavi, bliskosti, ali i o usamljenosti, izgubljenosti i zapostavljenosti. Tokom predstave se možemo naći na zemlji, ali i u moru i na nebu, a prelazi između su veoma jasno prikazani i gledaoci skoro imaju i osećaj da se zajedno sa sedištima premeštaju sa jednog mesta na drugo, sa zemlje u dubine mora, ili u širine univerzuma. Reditelj Zijah A. Sokolović posle premijere predstave „Najusamljeniji kit na svetu“, koja je odigrana u Srpskom narodnom pozorištu 6. marta, za naš portal govori o tome kako je njegova želja bila da napravi neobičnu i poetičnu predstavu o našoj stvarnosti, a da je dalje na publici da odluči kako im se sviđa i u kom pravcu će se kretati.

„Mama, tata, gde ste?“ - za ljude, mama i tata su uvek tu, u početku najviše. Tada nas oni uče da šetamo, da pričamo, da se socijalizujemo, da upoznajemo svet oko sebe, a onda negde usput i neprimetno, roditelji prestaju da nam budu primarni sistem podrške. Međutim, taj proces se nekada dešava prirodno, sa godinama, a nekada iznenada i ne našom voljom, što kao posledica vodi ka osećanju usamljenosti i odbačenosti. Tada se beg od stvarnosti pronalazi u fantastičnim stvarima, nekada knjigama, nekada mašti, a u ovom slučaju nebu, zvezdama i širini univerzuma ili moru i njegovim dubinama. U predstavi je jasno prikazana ljubav roditelja prema deci, požrtvovanost, volja da se dete podigne na pravi način, želja da se ugodi detetu, da ga saslušaju – prosto vole. Međutim, negde usput se ta pažnja skreće sa deteta i okreće nekim drugim, „važnijim“ stvarima, zapostavljajući decu, koja počinju da se osećaju kao da su nečujni, neprimetni... što ostavlja veliku prazninu u njima samima.

Za Plave Kitove, ovaj proces odbacivanja i osamljivanja kreće dosta ranije i bolnije. Sami sebe, bez pomoći roditelja, uče da plivaju, da love, dakle, oni su već od samog početka života usamljeni. Tome ne pomaže ni činjenica da se njihova pesma čuje na samo 52 herca, što je frekvencija koju niko drugi ne čuje i ne razume, a njihova pesma je jedna od najlepših melodija morskih dubina. Plivanje kroz more i život sam sa sobom može postati dosta usamljeno mesto za bilo koga, a kada se desi neko čudo i vi napokon postanete vidljivi i čujete se, život zna da se promeni iz korena - nabolje ili nagore.

Predstava je napisana toliko jednostavno i prirodno, da svim gledaocima daje prostora da se poistovete sa pričom i likovima, da ih navodi da razmišljaju o sebi, svom okruženju, da li su oni nekoga naveli da se oseća kao Plavi Kit, ili su, pak, oni ti koji se tako osećaju. Ova priča izrazito cilja ka tome da se preispita sve što se zna o svakodnevici ljudi, o navikama koje ni ne pimećujemo, o načinu na koji komuniciramo jedni sa drugima, o problemima koji nas izjedaju toliko da zaboravimo druge.... Koliko je realnost prisutna, toliko je i mašta gledalaca važna kako bi se doživela predstava. Ima mnogo poetičnih, zanosnih momenata koje gledaoci imaju priliku da dožive svim srcem, a emocije koje se dožive u tom momentu su izuzetno zanosne i intenzivne.

Kamerna scena na kojoj se igra ova predstava upotpunjuje doživljaj publike, koja i sama postaje deo te obične porodice i, u istom mahu sa akterima,  doživljava sva osećanja. I stvarno, cela sala u jednom momentu kreće da diše istom brzinom, oseća emocije istom jačinom, a prisnost i udobnost je toliko izražena da se publika ne ustručava da ih i ispolji kroz smeh ili plač.

Zvezda predstave je definitivno glumica Mia Simonović, koja glumi ćerku u ovoj porodici i na izrazito duhovit i dirljiv način publici dočarava šta to znači biti dete, kakav stav deca imaju prema svetu, šta je ono što ih pokreće, ali i kako deca reaguju kada se nešto loše dešava i kako se ona osećaju u tim trenucima. Njena gluma, posvećenost ulozi, pa i ples, sve to publici dočarava veličinu njenog talenta i diže atmosferu i emocije na viši nivo razumevanja i uživanja u predstavi.

Autorka ovog pozorišnog komada Tijana Grumić za naš portal navodi kako je i njoj ovo bio prvi put da gleda predstavu, i to zajedno sa publikom, što joj je bilo izuzetno značajno kako bi videla reakciju publike na samu priču. „Tu je bilo i iskrenih reakcija, što smeha, što plača, tako da je to meni zaista upotpunilo doživljaj, jer sam i ja sama jako zadovoljna predstavom.“

„Sad predstava ide svojim putem, i želim joj sretan put!“, ovako za kraj komentariše reditelj Zijah A. Sokolović, a vi je na tom putu možete sresti 21. marta, kada će se sledeći put igrati u SNP-u.

Foto: Branislav Lučić (SNP)




Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste