U našoj avangardi većina posetilaca pozorišta očekuje da predstave koje se u njima postavljaju korespondiraju sa današnjicom ili ako nisu u tolikoj meri u koraku sa aktuelnošču onda pak da ih se tiču, da mogu da se na neki način poistovete. I to je nepisano pravilo. Stevan Koprivica je osavremenio roman Mome Kapora „Una” (napisan pre 40ak godina) i to jeste legitimno, ali da li je to i nužno? Čak i grčke tragedije ili Šekspirova dela nije neophodno modernizovati jer u njima leži podudarnost sa bilo kojim razdobljem, ali sve je stvar umetničkog izraza.
U vreme kada je roman Mome Kapora objavljen, 1981. godine, bio je kontroverzan ne samo po pitanju ekspicitnog erotskog tematizovanja ljubavne veze oženjenog sredovečnog profesora Mišela Babića i njegove mlade studentkinje Une Vojvodić, već i po obilju filozofskih eseja koja razobličavaju sve licemerne strane ustaljenog načina života običnih ljudi u toj i takvoj društvenoj i državnoj klimi. Iako je na prvu loptu književni narativ ljubavna priča, knjiga se dotiče mnogobrojnih slabih tačaka tadašnjeg režima, školstva i kulture. Vrednost predstave nastale prema motivima ovog romana mogla bi da leži u tekstualnom predlošku, ali za generalni kvalitet to je nedovoljno u odnosu na rediteljsku inscenaciju Dejana Projkovskog.
Prostor obiluje mnoštvom tabli koje podsećaju na prazne transparente koji su objedinjeni u 3-4 krupne celine postavljene u uglovima scene, koje se na samom kraju okreću i oslikane su knjigama. Središnji deo scene je prazan, postavljen za mizanscen. Odozgo vise nedefinisane naduvane vakuumske kese (koje bi možda mogle da simbolizuju profesorovu zen sobu). Na sredini se u pojedinim scenama smenjuju providni krevet na naduvavanje i školski sto i stolice. Predstava otpočinje profesorovim predavanjem i svetla u sali su upaljena jer publikum predstavlja studente u amfiteatru, što će se ponavljati svaki put kada Mišel ima nešto da izloži. Ovakvo rediteljsko rešenje je moglo da se nasluti.
Nikola Ristanovski poseduje karaterističan pristup glumi, koji je samo njemu svojstven i znan. Takav je i u ulozi Mišela – pomalo nezgrapan, zamišljen, sa specifičnim dramskim pauzama. Prikladan izbor za personifikovanje profesora koji iz konvencionalnog života beži u novi bunt. Magdalena Mijatović je ulogu studentkinje dobila na kastingu. Na osnovu čitanja romana, Unu možemo da zamislimo kao goropadnu, neukrotljivu, pomalo divlju; a Magdalena je igra drugačije – prisutna je buntovnost koja neprimetno upada u konvencionalnost, ali je pretežno nesigurna, infantilna i inferiorna. Oni kao glumački par deluju nepovezano i ne oseti se senzualna energija koja bi trebalo da postoji između njih. Nedostatak toga je pokušan da bude nadomešten u erotskoj sceni gde njeno telo predstavlja violinu po kojoj on svira. Njihovi pokreti su nezgrapni i neusavršeni, što dodatno utiče na celokupni dojam. Muzika u tom delu ima dva matrice koje se neskladno preklapaju. Realizacija scene u diskoteci gde njih dvoje silaze u proscenijum i plešu i pevaju izaziva osećaj, koristeći jezik novih reči, blago susramlje. Marko Gvero igra prodekana koji iskorišćava slabosti ekspresivnog kolege i nesigurne studentkinje i u tome je ustrajan i uverljiv. U ulozi Ogle Babić, Mišelove žene, našla se Sena Đorović čiji monolozi neretko nisu u skladu sa samom reprezentacijom.
Predstava ima dosta praznog hoda i apsurdno i nesmisleno izvođenje određenih radnji poput profesorovog nameštanja dugmića na košulji koja je već zakopčana, i doterivanje sata koji je već namešten na ruci, kao i mlataranje njegove žene cigaretom koja nije zapaljena. S obzirom na to da je tekst modernizovan i prilagođen današnjici, kako je već spomenuto, studentkinja umesto da piše za studentski list, ona piše za studentski portal, ali zašto bi onda uopšte intervju sa profesorom snimala na trakama? Predstava je imala potencijala da produbi motive današnjih pojmova poput cenzure i demokratije, toga svakako i ima u nekoj meri kroz dijaloge. Ukoliko su već išli u pravcu savremenog, takođe su mogli da razrade konzumiranje novih medija koji se naglo razvijaju i prete da pokore čovečanstvo koje im se zapravo prepušta samo od sebe.
Likovi profesora i studentkinje i prodekana napisani su tako da savršeno dočaravaju temelje na kojima počiva svaki sistem, ali i razloge zbog kojih će se i način života pojedinca i problemi celog društva ponavljati bez obzira na formalne promene režima i ideologije. Međutim, ne možemo se dovoljno poistovetiti sa tim junacima i prepoznati u meditacijama profesora Babića, u postupcima studentkinje Une, u stavovima pragmatičnog prodekana, jer nam to nije vidljivo predočeno. Nepotpuno je pokazana nestalnost i nedoslednost ljudskog bića koja se krije u romanu i predstava nije dosegla onu jedinstvenost koju označava ime iz naslova. Roman Mome Kapora je dobar i kvalitetan – kako za koga. Film Miše Radivojevića je odličan zbog sinergije Radeta Šerbedžije i Sonje Savić. Znamo šta ostaje posle ljubavi, a znamo i šta ostaje posle predstave. Ova predstava može se opisati jednom rečju – upravo onom kojom se i završava. Ali nećemo da otkrivamo, nije fora.
Foto: Jakov Simović
