Dugo iščekivana inscenacija romana „Lažljivi život odraslih” italijanske spisateljice Elene Ferante odigrana je premijerno krajem septembra u Beogradskom dramskom pozorištu. Đovaninu priču o odrastanju i njegovim izazovima na scenu je donelo čak osamnaest mladih glumica, a u režiji slovenačkog reditelja Sebastijana Horvata.
Neminovna je činjenica da vanserijskom uspehu romana Ferante doprinosi sirov i brutalno otvoren stil pisanja, koji se prenosi i u samu dramaturgiju predstave. Tako in medias res ulazimo u najdublje detalje rekonstrukcije Đovaninog odrastanja, od trenutka kada primećuje „da joj je lice postalo ružno”, prateći sva nadanja, spoznaje i razočaranja koja će obeležiti period od njene trinaeste do šesnaeste godine, na raskrsnici na kojoj se devojčica upoznaje sa mladom ženom u koju treba da izraste. I dok više ne može da prepozna svoje lice i telo u ogledalu, prijateljstva odjednom postaju hladna, a i njen uspeh u školi se kvari, otac primećuje da ove promene nisu samo posledice puberteta, već i artikulacija skrivane porodične priče o Đovaninoj tetki Vitoriji. Odlučna u pokušaju da razume porive i rastrojstva koji je toliko muče, Đovana se zapućuje u siromašnu napuljsku četvrt, krenuvši naivno bespovratnim putem odrastanja.
Iako razigranog i naizgled veselog tona, ova predstava je veoma slojevita - da, tu su komične replike, tipične pesmice i igre predpubertetskih devojčica, tu su naivnost i divljenje usmereno ka starijim sestrama drugarice, koja u tim godinama nikad nije samo drugarica - ona je ta starija sestra, ona je prvi poljubac koji se krišom ponavlja, a stoga i izvor ljubomore, pa i prezira kada (Đovana) shvati da ista ta drugarica ima simpatiju, razvijenije telo ili bolje roditelje.
Izuzetno dirljivi delovi komada biće nam predstavljeni u songovima koji se uživo izvode na sceni: kroz igru i pesmu, kako to i dolikuje, biće predstavljena ključna mesta ženskog odrastanja - prva iskustva, ljubomora, otkrivanje seksualnosti, nova mržnja prema najboljoj drugarici, školski neuspesi, ali i razmirice sa slikom o sopstvenom telu.
Ove i druge muke kroz koje Đovana prolazi tokom svog odrastanja, na sasvim drugačiji, a opet autentičan način prikazuju Maša Obradović, Isidora Simijonović i Bojana Stojković. Zanimljivo, one neretko i dele scenu, ili bar scenski prostor, te, baš kao i u stvarnom životu, stičemo utisak da od svog unutrašnjeg deteta, od patnji tinejdžerskog doba i porodičnih trauma nikad zaista ne pobegnemo - uvek ih nosimo sa sobom.
Iako priča koja razotkriva sve muke ženskog odrastanja, ona je uprkos, a možda i baš zbog toga, priča osnaživanja. Zbog toga, izbor reditelja da sve, pa i muške uloge igraju žene, zanimljiv je i hrabar poduhvat, koji u ovoj predstavi, retrospektivno, predstavlja i jedini (pravi) izbor. Bilo kako bilo, rediteljska odluka da se veliki broj likova istovremeno smesti na scenu, kao i dramatizacija koja razbija linearnost i jedinstvo mesta, vremena i radnje tokom pripovedanja, čine ovo delo strukturno komplikovanim i teškim za praćenje. Tako neretko u samom toku predstave slušamo monologe za koje mučno pokušavamo da nazremo koji lik ih izgovara i u kom vremenu.
Glumačko izvođenje, u čitavom ovom haosu, pretežno je korektno. Isidora Simijonović je na sceni izuzetno dominantna i donosi Đovanu efektno i bez napora. Vrlo uspešno prati je i deo ekipe mladih glumica, od kojih je za mnoge ovaj komad prvi profesionalni angažman, te se čini da su se one na sceni, koliko je to moguće, snašle i svoje uloge iznele profesionalno i u skladu sa rediteljskom zamisli. Nažalost, jedan od stubova inscenacije, Đovanina tetka Vitorija, ostaje nedovoljno upečatljiva u izvođenju Marije Pikić.
Glavni utisak ostaje da predstava na planu strukture od gledaoca zahteva previše, te u toj kompleksnosti značajne ideje i teme gube na težini. Na samom kraju, ako sve uzmemo u obzir, ovaj komad je jedna simpatična coming of age priča, koja nije negledljiva, ali neminovno nema šanse, a možda ni afinitete da dostigne popularnost romana po kome je stvarana.
Foto: Dragana Udovičić
