Kišni utorak u Novom Sadu osunčala je premijera predstave „Kompletna istorija pozorišta (ukratko)” u novoj zgradi SKCNS-a, rađena po motivima teksta Meta Tompsona, u režiji Igora Pavlovića, a nastala u koprodukciji SKCNS-a i Gradskog pozorišta u Bečeju.
Predstava donosi duhovitu i živopisnu priču koja okuplja legendarne ličnosti iz sveta pozorišta u jedno urnebesno moderno okruženje. Glavni likovi su Konstantin Stanislavski-Kosta, Sara Bernar i Vilijam Šekspir- Bil, koji se kroz predstavu susreću sa raznim ljudima zasluženim za život jedne pozorišne predstave.
Kosta, Sara i Bil magično se vraćaju u život dugo nakon svoje smrti, te su stavljeni u kontekst savremenog doba tehnologije, veštačke inteligencije i savremenih vrednosti, koje se razlikuju od onih na koje su navikli.
Stanislavski (Rade Marčić), poznat pozorišnim ljubiteljima kao jedan od najznačajnijih pozorišnih mislilaca, postaje karikatura samog sebe, preterano ozbiljan i opsednut realizmom do tačke apsurda. Čini se da je njemu najteže da prihvati savremeni način funkcionisanja pozorišta, te smatra da su mnoge nove metode puko nepoštovanje velikana poput njega. Sara Bernar (Simonida Mandić), inače najveća glumica francuskog glumišta u 19. veku, prikazuje se kao diva sa dramatičnim temperamentom, sklona prenaglašavanju i melodramatičnim ispadima. Njena strast i teatralnost postaju izvor komičnih sukoba i nesporazuma, posebno kada pokušava da se prilagodi modernom načinu života i tehnologiji. Vilijam Šekspir-Bil (Srđan Kner), verovatno najpoznatiji široj publici kao lik koji je napisao obaveznu lektiru za srednju školu, za razliku od ostalih, deluje prilično nonšalantno, njegov lik služi kao komično olakšanje u bizarnoj situaciji u kojoj su se našli, prikazan je kao zavodnik, nesvestan svog uticaja, često zaboravlja svoja dela, voli da piše radi ženske pažnje, ali ne shvata kako u savremenom pozorištu žene mogu da budu na sceni. Upravnik pozorišta je onaj koji ove velikane uvodi u priču i ruši celu iluziju pozorišta kao jedne elitne, prestižne ustanove. Scena prokišnjava, u pozorištu se odvijaju radovi i ništa ne deluje glamurozno, a i upravniku treba da se otplati kredit za stan. Šta uraditi u takvoj situaciji, kako spasiti pozorište? Pa naravno, napraviti predstavu koja će prikazati kompletnu istoriju pozorišta, ali ukratko, jer, bože moj, što bi proces trajao šest meseci, kada može samo jedan. Komad nas brzinski sprovodi kroz najvažnije etape, od antičke Grčke, gde gledamo Sofoklovog „Kralja Edipa” i „Antigonu” u kratkim crtama, preko mračnog srednjeg veka, samog Šekspira, baroka pa sve do komedije del arte. Etape se smenjuju brzom brzinom, skačemo iz jedne u drugu gledajući kako glumci duhovito predstavljaju svaku kao na ubrzanom snimku. Međutim, između svake etape upoznajemo se sa mnoštvom ljudi koji rade iza kulisa. Kao što na početku upoznajemo upravnika, koji se pojavljuje više puta tokom predstave, tako upoznajemo i dramskog pisca (koji je ponekad i Siri), zaštitara bezbednosti (proscenium je pod njegovim dežurstvom u dubini scene) i pozorišnog kritičara (koji će verovatno kritiku za njihovu predstavu nazvati „Propadalište”), svi prikazani plastično, pristupačno i duhovito, od strane glumca Ivana Đurčića. Pomoću ove predstave čak učimo i razne pojmove poput toga šta je četvrti zid i zašto ga NIKADA ne smemo rušiti.
Scenografija i kostim su vrlo skromni, jer je, kako kažu u predstavi, budžet bio mali, kako to inače i biva, a muzika fino prati svaku scenu, pravi atmosferu i dodaje komičnu notu ovoj predstavi.
Tako da, ako nemate naviku da shvatate sebe ozbiljno baš kao i ova predstava, ako ste spremni na smeh i zabavu, za učenje i rušenje bilo kakve iluzije koju imate o pozorištu, predlažem vam da se 1. juna uputite ka Gradskom pozorištu Bečej i pogledate ovu predstavu, kako pozorište ne bi postalo propadalište.
Foto: Lea Bodor
