Prilika da gledamo predstave iz drugih gradova nije toliko česta. Uglavnom predstave drugih pozorišta otkrivamo tek na nekom pozorišnom festivalu u zemlji. Zbog toga odlučismo da krenemo na put ka severozapadu zemlje, ka Bačkoj i gradu Somboru. Gledala sam nekoliko predstava iz somborskog pozorišta, međutim jednu, onu koja godinama obeležava ansambl, nisam. U pitanju je „Semper idem”.
Ta misija zbog koje smo krenuli putem Sombora je ono zbog čega i najviše volim pozorište – otkrivanje, traganje i spoznaja. Osećaj da mi je dopušteno da imam dodira sa drugačijim ansamblima i da mogu da zavirim u njihov svet.
„Semper idem” iliti uvek isto, postavlja pitanje u romanu – šta je uvek isto? A odgovor je da je zlo uvek isto. Ta rečenica generacijski obeležava ljudsko postojanje, a pretočena je da postane temelj ove predstave.
Ansambl somborskog pozorišta, kroz istaknutu pojavu Marka Markovića, oslikava jednu priču o gradu Somboru, o prošlosti i ljudima. Priču koja se proteže od raja do pakla, i govori o sudbini ljudi zadešenih u velikom sunovratu. Markovo tkanje lika Đorđa predstavlja suštinski bit glume – oživeti slojevitost lika jednog dečaka kroz prizmu odraslog čoveka - tako da se nema sumnje koliko zaista glumac ima godina, a koliko ima onaj koga glumi. Taj dečak, zadešen u jednoj od najvećih istorijskih prekretnica, za jedan narod najgora, ali i sve ostale narode, govori o univerzalnoj priči ovih prostora. Zbog toga ona je uvek deo svih nas.
Slojevitost ove predstave, koja traje skoro šest sati, ne predstavlja prepreku da se svakog trenutka publika saživi sa pričom i glumcima na sceni. Na sceni konstantno visi sat, koji se nalazi iznad glumaca, i koji otkucava pet do 12. Njegovo postojanje samo je upozorenje o vremenu - ali i ono šta se dogodi kada vreme stane.
Ono što se dešava van scene, možda je još i zanimljivije, a predstavlja nadogradnju predstave, je puno gledalište i velika znatiželja publike da gleda ovu predstavu – da bude deo nje. Saznajemo sutradan, u Galeriji „Milana Konjovića”, da ne znaju koji smo po redu koji su došli u galeriju, a da su prethodno veče bili na predstavi. Susrećemo se sa nekoliko ljudi u istoj galeriji i razmenjujemo reči o predstavi. Neke je navelo njihovo poreklo da bi se saživeli sa romanom, a zatim se uputili ka Somboru, drugi su čuli pohvale o predstavi i iskoristili priliku da je odgledaju. Zatim su obišli i druge kulturne ustanove ovog grada. Oduševljeno stojimo među delima još jednog Somborca i preplavljuje nas osećaj povezanosti, koje nismo bili svesni. Nismo bili svesni da sve češće postaje tradicija to putovanje (ili kako je naš urednik rekao pozorišni turizam) ka somborskom pozorištu, i da smo deo te pozorišne publike. Iz pozorišta nam kažu kako su svesni da je povećan obim kupovine onlajn ulaznica, a da publika iz Sombora uglavnom dolazi do blagajne da bi kupila karte, što govori da je i sve veća zainteresovanost ljudi iz drugih mesta. Nije to samo za „Semper idem”, već i druge predstave, ali „Semper idem” je nešto posebno. Ta predstava dobija punoću življenja kako vreme odmiče.
Gledalište je bilo puno, a u prolazu pored sedišta, sedeli su ljudi na pomoćnim stolicama i to ih nije sprečilo da sate provedu u tom skučenom prostoru.
Đorđe Lebović svojevremeno je zapisao: „Čovek može da bude bez ognjišta, bez staništa, ali ne može da bude bez zavičaja, ne može da bude bez svog ishodišta, bez detinjstva”. I u tom duhu, predstava se igra baš u Somboru, odakle je sve krenulo u njegovom životu. Ta ravnica duga i pusta, taj prostor koji je u ljude utkao svoju prirodu, koji je bio u večitom rastrzaju između mnogih, prostor kao mozaik naroda, njihovih sudbina. Prostor zapečaćen istorijskim događajima koji su prohujali u vidu oluje po prostranoj ravnici i njenim mestima. Prostor koji je jednom (posve drugačijem) dečaku postao lepota i breme. Jednom dečaku koji će decenijama nakon toga krenuti da piše, da se oslobađa (od onog čega se ne može osloboditi). Prostor iz dečjih očiju sagledan verujući u dobrotu sveta, a nesvesno zadešen u predviđanjima budućnosti, koja će postati njegova stvarnost. O dečaku koji će svom gradu u amanet podariti delo, koje će kasnije postati i predstava - da živi i da šalje poruku, da opominje, da upozorava. Da nas čini svesnim gde god da smo i kuda god da idemo.
I tako, ulicama, sad već jednog drugačijeg grada, zamišljamo sve te slikovite likove o kojim je pisao, o ljudima koji su mu obeležili mladost, razmišljamo, i dugo se preispitujemo. Govorimo o poruci koje delo šalje. Pitanja je mnogo, a odgovora skoro i da nema. Samo nam u mislima, prolazeći kroz mračne ulice, ispraćene novembarskom kišom, odzvanja: Uvek isto, uvek isto, uvek isto.
Foto: Nađa Repman
