Nova predstava Reflektor teatara „Devojčice” rediteljke Minje Bogavac nastavlja u duhu svoje glavne maksime: „Svetlimo u mraku”, ovoga puta vrlo intimistički i „reflektorski”, bez barijera, kako je publika i navikla svakom premijerom u ovom teatru. „Ne želimo da se plašimo mraka! Želimo bolji svet za sebe” – glavne su poruke, nekoliko puta istaknute u predstavi. Čini se da mrak kao nešto bez obličja i smisla u kontekstu nove predstave dobija višestruke epitete. Medijski mrak koji se tiče zloupotrebe žena u medijskom oglašavnju i kršenja novinarskih etičkih principa o predstavljanju žrtva fizičkog i verbalnog nasilja. Ili onaj drugi mrak, kada se kao mlada devojka vraćate kasno kući, vaša neizbežna oprema su perorez ili biber-sprej. Koji od ova dva mraka je strašniji? Izgleda da su oba podjednako zastrašujuća kada odrastate kao devojčica u Srbiji.
Deset devojaka u dinamičnoj međusobnoj interakciji ispituje svoja lična iskustva. Sve priče su istinite i posebne, ali nesumnjivo su karakteristične za veliki broj devojaka u našem društvu.
O svemu onome čega smo volele da se igramo kada smo bile male devojčice
Predstava je podeljena na nekoliko segmenata, a otpočinje igrama za devojčice. Te igre devojčicama nameću stereotipne uloge – majke, kuvarice, radnice u buticima, frizerke. Participacija u „muškim“ igrama je gotovo nezamisliva. Izgleda da se predikcija onoga što žena treba da bude utemeljuje još u najranijem detinjstvu.
O našim maštanjima, tajnim dnevnicima i o prvim ljubavima
Ta maštanja o boljem društvu i okruženju za devojčice čini se kao uzaludna borba ako su ona od početka sputavana, a prethodni segment o igrama je samo jedan od doprinosa toj borbi. Pojavljuje se tu još sijaset stvari koje utiču na razvoj devojčica, kao na primer plasirani modeli ponašanja i izgleda kako bi bile dopadljive muškarcima. Stoga su previše mršave, visoke, punije devojke i one sa malim grudima nevidljive. Slika koju mlade devojke stiču o sebi po pitanju svog fizičkog izgleda kasnije se projektuje u budućnost i deluje vrlo destruktivno na njihovo mentalno zdravlje.
O izborima budućih profesija, o našim školama i fakultetima
Da li devojka može da bude arhitektica ili rukometašica? Naravno da može, ali biće u manjini među arhitektama i rukometašima. Uz to, mora da se pripremi na neprestane komentare o tome kako „profesija zbog žena propada” ili da „rukomet mogu savršeno dobro da prate i sa klupe”. Na seksualno uznemiravanje profesora koji nikada ne odgovaraju za svoje postupke svi nadležni u školama i univeritetima odavno zatvaraju oči.
O našim porodicama i prijateljstvima
Ovaj segment bavi se time kako naši roditelji imaju veliki udeo u ovom problemu, jer su oni odrastali na upravo ovakvim vrednostima koja sada prenose na mlade. Sve iz želje da budemo dobri u njihovim očima, prihvatanje bez mnogo buke je neminovno. Sa druge strane, tu su prijatelji sličnih senzibiliteta i osećaja za nepravdu, oni su punktovi spasa i siguran saborac kada je prava neophodno tražiti na ulici.
U scenografiju nije uloženo previše truda, osim rekvizita koji su uglavnom bili dečje igračke, što upućuje na društvenu infantilnost u razumevanju i tumačenju ovog problema. Upotreba igračaka upućuje i na one retke predmete iz određenog perioda života koji kada se pronađu u našoj blizini mometalno prave konekciju sa prethodnim iskustvima, pa interpretacija o događajima postaje uverljivija. Fokus je pretežno pomeren na scenske pokrete za koje je bio zadužen Đorđe Živadinović Grgur, a činili su spoj modernog plesa i ponovo, dečjih igara. Muzika je, kao u većini predstava Reflektor teatra zauzela značajno mesto. Za muziku je ovaj put bila zadužena Bojana Vunturišević, koja je na svoj prepoznatljiv način kroz tekst utkala činjenicu da velike kompanije dosta zarađuju na ženskim potrebama, gde spadaju i kozmetički i menstrualni proizvodi. Na ovom mestu treba napraviti osvrt i na književnost i muzičku industriju, koja je takođe pronašla mesto u komadu. Žene su bile te koje su u pesmama predstavljene kao one koje varaju i kojima ne možete verovati, a u novije vreme nazivaju se raznim imenima iz prostačkih i vrlo oskudnih vokabulara današnjih repera. Za sve one koji vole Ljubivoja Ršumovića, žao mi je, devojčice, ali nazivao vas je pretežno tužibabama i zato – „Pravda za tužibabe”!
Za kostimografiju zadužen je Aleksandar Kovačević koji se odlučio za dominaciju roze boje. Glumice su bile odevene u bademantile sa šarenim čarapama što upućuje na „princeze koje odrastaju u bajkama”. Na kraju, kada su priče ispričane i devojke nemaju više šta da sakriju od prisutnih, roze boje više nema. Sada preovlađuju tamne boje i upečatljive čarape i spavaćice na kojima su ispisani brojni pogrdni epiteti sa kojima se svaka devojka bar jednom susrela.
Nesumnjivo, ovo je bila jedna vrlo značajna premijera u periodu kada se na ženskom frontu dešava revolucija. Nadamo se da će ona, stojeći u redu sa najdugovečnijom predstavom „Muškarčine”, doprineti boljem razumevanju ženskog položaja i da je na ovaj način zaokružena priča o muško-ženskom odrastanju koje konačno može da se posmatra kroz istu prizmu, bez razlika.
Foto: Ružica Ristivojević
