Aleksandar Milković za HuP: 'Sve zavisi od nas'

Milica Živković
09. jul 2017.

Pretposlednje večeri ovogodišnjeg A.N.F.I. Teatra publika u Kraljevu biće u prilici da pogleda komad „Terorizam“, nastao po tekstu ruskih autora Vladimira i Olega Presnjakova. Predstava će biti odigrana u nedelju, 09. jula od 20 časova u sali Kraljevačkog pozorišta.

U pitanju je crno-humoristička komedija, snažan, savremeni, ruski komad o terorizmu u našoj svakodnevnici, sastoji se od šest scena koje su povezane i koje na suptilan način pokazuju kako svako od nas može biti odgovoran za nesreće koje nas okružuju. Reditelj predstave je Momčilo Miljković, scenograf Milana Trifuganić. Igraju: Aleksandar Milković, Jelena Đulvezan, Alisa Lacko, Stefan Juanin, Ivan Đurić, Miloš Vojnović i Danilo Milovanović.

Predstava je nastala u koprodukciji ArtFrakcije (Inđija), Kulturnog centra Inđija i Pozorišta mladih iz Novog Sada. Umetničko udruženje ArtFrakcija postoji zvanično tek nešto manje od tri godine, ali za sobom već ima zanimljive, ozbiljne i uspešne projekte koji prevazilaze okvire sredine u kojoj je oformljeno. Njegovi članovi vode Pozorišnu radionicu u Kulturnom centru Inđija, ovih dana priveli su kraju snimanje edukativne serije za decu „Sveznalkov rečnik“, pored predstave koja gostuje na četvrtom Anfiteatru, izvode i komad „Bračna igra“, članica Udruženja Jelena Đulvezan držaće uskoro u Atini glumačku radionicu sa predavačim iz celog sveta...
Razgovarali smo sa Aleksandrom Milkovićem, glumcem i jednim od osnivača Artfrakcije. 

Hup: Osnovne studije glume završili ste 2012. godine u klasi profesora Nikite Milivojevića na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde ste kasnije završili i master studije). Šta je to što ste naučili od Vašeg mentora i što ćete zauvek nositi sa sobom kroz svoj glumački poziv?

Aleksandar: Mislim da je jako teško sublimirati 5 godina u jednu ili dve rečenice. Godine studiranja su godine kada postajete zreliji i pokušavate da iskristališete ko ste, gde ste i čime želite da se bavite. Profesor koji drži klasu je u tom periodu i roditelj i staratelj i učitelj. I mislim da je jedna od glavnih stvari koje smo od njega svi naučili - spremni smo da preuzmemo i ulogu dramaturga i reditelja i glumca i scenografa itd. Učeni smo da umemo da se snađemo kada uslovi nisu idealni za rad, a to je, sa par izuzetaka, gotovo uvek slučaj.

Hup: Priliku da i sami budete nečiji učitelj glume dobili ste vrlo brzo nakon završetka studija, u sklopu Pozorišne radionice Kulturnog centra u Vašoj rodnoj Inđiji, iz koje ste i sami glumački potekli. Tokom jednog ciklusa njenog trajanja, Vi ste pedagog, predavač , autor teksta tj. vežbi i reditelj. Šta su izazovi sa kojima se tokom rada sa mladim polaznicima susrećete, šta Vam je u tom radu najteže a čime se ponosite?

Aleksandar:Taj put od nesnađenog srednjoškolca do (nadam se, bar malo snađenog) rukovodioca Pozorišne radionice Kulturnog centra je moj lični uspeh i jedan lep krug koji se napravio u jednoj deceniji mog života. Polaznici Radionice su različiti i moja je ideja da svakom treba dati priliku da radi na sebi i da se pokaže, nevezano od talenta. Jer, bolje je da su vikendima u sali KC-a i da imaju utisak da rade nešto važno i kreativno, nego da su po gradu na jutarnjoj kafi posle izlaska. Moj je cilj da ih ubedim da su jake i sposobne ličnosti, koje imaju svoj stav i da su, isto tako, i socijalna bića koja treba međusobno da se uvažavaju i da imaju sluha za tuđe probleme. Ponosan sam kad u ovome uspem. Makar i na kratko. 

Hup: Igrate u različitim predstavama u nekoliko pozorišta i imate prilike da se susretnete sa publikom u brojnim gradovima. Nedavno se pojavio podatak da 91,5% mladih u Srbiji ne učestvuje u kulturnom javnom životu. Ima li mladih u publici? Šta može pojedinac (umetnik), a šta grupa ili društvo, da uradi tim povodom?

Aleksandar: Pitanje je dosta kompleksno i zahteva dublju analizu svih nivoa jednog društva. Činjenica je da su mladi nezainteresovani, a u manjim sredinama i potpuno nesvesni da postoje neke izložbe, predstave i koncerti. Mislim da ih treba od najranijeg doba učiti da je kultura deo identiteta jedne osobe i celog društva. Pojedinac utiče jako teško, grupa takođe bez sistemske pomoći države. Ali i to je već stara priča. Možemo se žaliti ili raditi nešto, iako je besmislieno. Otuda je i potekla ideja za „Sveznalkov rečnik”. 

Hup: Predstava sa kojom ćete se predstaviti kraljevačkoj publici nosi simboličan i veoma aktuelan naziv „Terorizam“. Kako ste se odlučili baš za ovaj tekst, po čemu se to izdvojio u moru drugih po kojima ste mogli raditi predstavu?

Aleksandar: Iako deluje jako namešteno, ideja za predstavu po ovom tekstu je nastala pre nekoliko godina, pre terorističkih napada u Belgiji, Francuskoj, Nemačkoj, Engleskoj... Međutim, pošto je u pitanju još jedna predstava u produkciji našeg Udruženja, čekalo se da se neke kockice poklope u terminima ekipe i u toku rada smo shvatili da je tekst aktuelniji nego što smo mogli da pretpostavimo. Tekst nas je privukao zbog svog specifičnog humora i dramaturgije - 6 odvojenih scena koje formiraju jednu priču. 

Hup: Reditelj Momčilo Miljković u najavi komada rekao je sledeću rečenicu: „Predstava počinje jednom situacijom koja nam je svima poznata kada se spomene terorizam: bomba na aerodromu. Ali u svakoj od narednih scena oni (glumci, prim.autora teksta) dokazuju da je bomba u našoj glavi i da će pre ili kasnije eksplodirati.” Da li je moguće da nam glava, ipak, ne eksplodira i kako da to postignemo?

Aleksandar:Ideja predstave izvrće uloge i vraća nas nama samima. Tekst počinje od jednog straha koji nam je svima zajednički - da ne smemo nigde da putujemo, jer postoji šansa da eksplodiramo zajedno sa bombom na aerodromu, a kako odmiče otvara nam drugo pitanje: Da li je terorizam koji trpim na poslu ili kod kuće manje ili veće zlo od ovog?
A da li možemo da ne eksplodiramo - zavisi od mnogo toga, ali mislim da je jako važno da shvatimo da zavisi od nas. 

Hup: Čini nam se da je, u sveopštoj situaciji u kojoj se kod nas „javno“ i „civilno“ često konfrontiraju, posebno u kulturi, vaša lokalna sredina prepoznala značaj svega ovoga što radite. Predstavu ste, npr. radili u saradnji sa Kulturnim centrom Inđija (i Pozorištem mladih iz Novog Sada). Koliko podrška javnih ustanova kulture i lokalnih samouprava znači udruženjima i(li) umetnicima i da li upravo to partnerstvo može biti jedan od načina za rešavanje bar dela gorućih problema u oblasti kulture? 

Aleksandar:Nažalost, teško. Podrška svih nivoa vlasti je jako bitna. Nije moguće raditi bez sredstava. A ljudi često ne razumeju koliko je novca potrebno da se napravi jedna sezona serije za decu. I tada se daju sredstva za ono što „mora”, poput iznajmljivanja opreme ili štampanja plakata, ali kada se dođe do honorara za ekipu - tada je problem, jer se nekako podrazumeva da će se na tome uštedeti. 
Ministarstvo i Pokrajinski sektretarijat nas nisu podržali, ali ima ljudi koji su u tome prepoznali dobru ideju i žele da pomognu. Znači, ima ljudi koji prepoznaju ideju i trud, samo treba da se prepoznamo i krenemo da radimo. 

Hup: Kakvi su Vaši profesionalni planovi u narednom periodu? Da li i Udruženje sprema neke nove projekte i predstave?

Aleksandar:„Sveznalkov rečnik” je u fazi postprodukcije i od septembra će početi sa emitovanjem. Radionica Kulturnog centra takođe nastavlja sa radom od septembra, a planiramo i otvaranje Škole glume „KLIK” u Beogradu koju će voditi dipl.glumica Mia Radovanović, a u pripremi je i najveći i najzahtevniji projekat koji je ekipa „Artfrakcije” do sad radila – projekat „TRAGOVI” koji je uvršten u zvaničan program za manifestaciju Novi Sad 2021, godinu kada će Novi Sad biti Evropska prestonica kulture.

Autor: Milica Živković: Fotografije: Aleksandar Milković i Vladan Slavković



Povratak na vesti