Da li je snaga pobede u bačenom prstu?


Predstava „Bacači prstiju“ je 02.04. premijerno odigrana na sceni Šabačkog pozorišta. Reč je o koprodukciji Šabačkog pozorišta i Sterijinog pozorja. Režiju je radio Bojan Đorđev po tekstu koji je napisala Iva Brdar. Tekst je nagrađen prvom nagradom na prošlogodišnjem konkursu Sterijinog pozorja za najbolji savremeni dramski tekst. Ovo izvođenje u Šapcu je njegovo prvo izvođenje na originalnom jeziku. Zanimljivo je da je tekst imao jedno čitanje u Berlinu, Njujorku i Šapcu, postavljen je u pozorištima u Štutgartu i Njujorku, a u Parizu je emitovan kao radio-drama. U glavnim ulogama su se našli Ivana Terzić, Kristina Pajkić, Aneta Tomašević, Strahinja Barović, Vladimir Milojević, Čarni Đerić i Slobodan Petranović-Šarac.

Predstava „Bacači prstiju“ je odličan primer saradnje mladih stvaralaca i umetnika, a u isto vreme i dobra ideja u kom pravcu bi savremeni teatar trebalo da ide. Na pitanje zašto je ovaj tekst bitan i žašto se baš odlučio za njega, režiser je rekao: „Kada mi je Minja Bogavac poslala tekst odmah mi je na prvo čitanje postao zanimljiv zato što mislim da na jedan jezgrovit način jako dobro opisuje panoramu Srbije i sveta uopšte“.

U srži ove savremene drame nalaze se dve autostoperke koje kreću u naizgled poznatu i izvesnu avanturu. Ana i Monika, dve sasvim obične devojke koje vode uređen život, odlučuju da se uključe u trku do pobede. Pravila trke su jasna. Putuje se autostopom. Nema novca. Nema mobilnih telefona. Nema oružja za samoodbranu. Nema drugog prenoćišta sem šatora koji staje u ranac. Pobeđuje onaj tim koji prvi stigne na cilj! Ako uopšte ima cilja. Ili tima. Ili pobede? Putuju. Stopiraju. Sa osmesima na licima i neobuzdanim entuzijazmom veruju u svoju pobedu. Zapravo, ubeđene su da su one te koje će prve stići do cilja. Ipak, ne mogu ni da pretpostave šta će im se sve desiti i koga će sve sresti na putu do uspeha. Život im poručuje da nisu one kreatori svojih sudbina i da put do vrha nije ravna staza bez ijedne prepreke. Značaj ove teme je najbolje opiso režiser Bojan Đorđev rekavši da „svi ti vozači koji se zaustavljaju dvema stoperkama, dijalozi koji se vode zajedno sa razlozima zbog kojih su svi oni na putu, u stvari nude jednu jako ubedljivu i potresnu sliku sveta u kome živimo“.

Sintagma bacači prstiju nosi u sebi višestruku simboliku i to daje dodatnu vrednost predstavi. Prvi palac je autostoperski. On je podignut visoko i bačen je. Simboliše potragu, beg i potrebu da se ode, ali i želju za novim, boljim i nepoznatim. Drugi palac u predstavi nije simbolično bačen kao prvi. On je zaista odsečen i podseća na slučaj iz 2009. godine kada je radnik iz Novog Pazara u znak štrajka sebi odsekao prst. Ovde vidimo simbol nezadovoljnog radnika, nesrećnog čoveka koji nailazi na nerazumevanje sistema i bori se protiv njega na svoj način. Dok je prvi palac idealizovan i gleda u budućnost, drugi palac je na dnu, bez vere, nade i ideala. I na kraju, možemo govoriti o trećem palcu kao simbolu lajka, koji je režiser vrlo lepo objasnio: „Simbolika trećeg palca je jako važna za današnjicu, on je simbol lajka na internetu koji je u poslednjih 10 godina uneo potpunu pometnju u načinu na koji živimo gde je shvatanje tog palca postalo zamena za neko prožvljeno iskustvo u stvarnom svetu. Taj virtuelni palac nam omogućava da budemo zabrinuti za svet u kojem živimo, da izražavamo svoje slaganje i neslaganje, a da se suštinski ne pomeramo iz sopstvene fotelje. Preko tog palca mi na neki način učestvujemo u svakidašnjici“.

Kada se predstava završi i svetla upale ostaje momenat kada sami sebi treba da objasnimo dramu koju smo odgledali. Predstava „Bacači prstiju“ nudi gledaocu taj trenutak jer ćete sigurno posle prvog gledanja postaviti sebi brojna pitanja i poželeti da je odgledate ponovo kako biste možda pronašli odgovore.

Foto: Šabačko pozorište



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste