Da li se u svakom od nas krije i Don Kihot i vetrenjača?


Trećeg dana RUTA Festivala publika je imala priliku da pogleda predstavu „Don Kihot“ koja je koprodukcija Gradskog pozorišta iz Podgorice i festivala „Barski ljetopis“. Inspirisan čuvenim delom Migela de Servantesa, predstavu je režirao Andraš Urban. Dramaturg predstave je Vedrana Božinović, scenograf Smiljka Šeparović Radonjić, kostimograf Lina Leković, dok muzičke zasluge idu Ireni Popović Dragović. U predstavi igraju: Branka Femić Šćekić, Vanja Jovićević, Kristina Obradović, Sanja Popović, Anđelija Rondović, Jelena Simić i Branka Stanić. 

Ko je danas Don Kihot? Ima li ga? Ako ne, gde je nestao ? Ako da, gde je i koliko ih je? Da li je hrabro ili ludo biti lutajući vitez? Da li je to teret i da li vodi u ludilo? Ko su vetrenjače danas? Da li smo zaboravili da budemo buntovnici i revolucionari? Ili, da li smo zaboravili da mislimo? Da li živimo slobodu koja nam je data? Da li je svesno ograničavamo? Da li su uzaludne vekovne borbe da svi budemo slobodni i jednaki, ali nikako isti? U svakom od nas se krije jedan lutajući vitez. Svi smo mi Don Kihot, samo je dilema da li prihvatamo taj deo svoje ličnosti ili je negiramo. Sva ova pitanja i deleme se nameću tokom gledanja predstave. Radnja je toliko dinamična da ne stignete da promislite o jednom prikazanom problemu, a već sa druge strane scene na razmišlajnje vas navede neki drugi. Sve je neverovatno simbolično i do detalja osmišljeno tako da u svakoj sceni možete da pronađete delić stvarnosti. Ovakve predstave približe publiku priči jer su toliko životne da se svako u njima pronađe na jedan ili na drugi način. Na sceni je sve izgledalo kao da neko drugi igra naše živote, a mi smo samo posmatrači. Naše dileme su bile izmeštene i na daskama odigrane. Na nama je da proanaliziramo ono što smo videli i doživeli i možda shvatimo kako ćemo sutra. Da li ćemo se boriti za sebe i svoje dostojanstvo ili ćemo te borbe ostaviti drugima koji su možda hrabriji ili možda nisu hrabriji već samo grade sebe na temeljima naše nemoći da budemo slobodnomisleći ljudi? 

U predstavi se jasno izdvajaju četiri osnovna problema današnjeg čoveka koja možemo posmatrati kroz četiri različita odnosa: pojedinac naspram države, pojedinac naspram društva, pojedinac naspram ljubavi i pojedinac naspram kulture. Ovaj pojedinac u predstavi je postavljen iz perspektive žene u savremenom društvu. Ovo može navesti na zaključak da se priča temelji na teoriji feminizma i samo jednom načinu razmišljanja. Ipak, društveni problemi koju su u predstavi obrađeni su isuviše univerzalni, tako da nije isključivo reč o feminističkom poimanju društvene, političke i kulturološke problematike.

 

Kada posmatramo pojedinca naspram države uočavamo da je ona postala neprijatelj čoveku, a trebalo bi da mu bude domovina, kako u predstavi glumice pevaju – „najljepša zemlja na svet“. Pojedinac i oseća, ali i ne oseća da pripada svojoj zemlji. Nacionalni identitet, koji je kod svakoga  u većoj ili manjoj meri izražen, biva narušen. Poljuljan onim što država ne bi trebalo da bude čovek se pita da li vredi voleti svoju zemlju. Čemu ta bezuslovna ljubav? Čemu osećaj rodoljublja i patriotizma kada nije obostran? 

Svi smo mi stanari jednog velikog društva, a osećamo se usamljeno. Otuđenost čoveka od čoveka i čoveka od društva stvarano pogodno tle za razvoj samoljublja i egocentričnosti, dva najveća demona savremenog čoveka. Time se ruši duh zajedništva. Mera je u nečemu između našeg ja i onoga što je kolektiv, ali savremeni događaji ukazuju na to da je pojedinac teško pronalazi. Ekstremi su loši, a koliko ektremno ćemo ići, jedna je od najvećih dilema. 

Gde je kultura danas? Šta znači biti kulturan? Ko su umetnici našeg doba? Šta je umetnost? Da li iko ceni danas stvaralaštvo? Knjige. Da li se to čita ili služi da polica u dnevoj sobi bude popunjena tako da nam kuća izgleda lepše? Da li ih kupujemo jer želimo ili zato što smo na akciji mogli da kupimo deset po ceni jedne? Jedan narod bez kulture i umetnosti je ništa. O tome gde smo na civilizacijskoj lestvici i kakvi smo kao društvo svedoče kutura i umetnost. Dovoljno će biti da postavimo sebi pitanje šta je naša generacija stvorila i za sobom ostavila. Odgovori su tu, samo se mi plašimo da ih uzmemo za sebe.

A ljubav kao ljubav „jeftina, a skupa“, ko još o njoj govori. Da li se izgubi onada kada je stavimo na papir ? Šta je zapravo brak ? Da li vredi da budemo žene i majke? Da li tu sva sreća prestaje ili nastaja? Sve je stvar izbora, a svaki put nosi posledicu. Mi biramo šta želimo da budemo, pa hajde da budemo ono što jesmo, da ne bismo postali ono što nismo. 

Servantesovo delo „Don Kihot“ je delo koje je posle Biblije najprevođenija knjiga i otuda nije slučajnost što i nakon toliko vremena može biti inspiracija, ali i pokazatelj da se od postanka čovečanstvo bori sa sličnim problemima samo na različite načine. Neki narodi su dizali revolucije, neki su ćutali. Neki su pisali, a neki besedili. Neki su odlučili da prihvate stvari onakvim kakve jesu, neki su odlučili da se bore. Neki su objasnili sebi da je dobro i da je bolje ne činiti ništa, a neki su odlučili da krenu u boj protiv vetrenjača. Lutajući vitez koji se bori protiv nepobedivog sve zbog nepravde i idealizma koji ga pokreće postao je večni simbol. Predstava nameće brojna pitanja i to se krije njena posebna vrednost. Don Kihot je univerzalni simbol, on luta i nađe put da prošeta kroz svako vreme. Koliko će se zadržati to samo od nas zavisi. Zahvaljujući ovoj priči svi smo prošetali kroz sebe i izašli sa različitim mišljenjima i doživljajima sebe i sveta oko nas.



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste