Na samom severu naše zemlje, u gradu koji je spoj bogate istorije, kulture i umetnosti – Subotici, 17. put za redom održan je međunarodni regionalni festival savremenog pozorišta – Desiré Central Station pod sloganom „Lupus in fabula”. U periodu od 18. do 23. novembra festival je okupio osam pozorišnih ostvarenja iz Srbije, Mađarske, Hrvatske, Italije/Francuske, Slovenije i Rumunije.
Predstava Moje pozorište
Sve je na ovom festivalu netipično i inventivno i beži iz okvira konvencionalnosti. Festival kojem se svi koji mu prisustvuju raduju, slave ga i vole, što i potvrđuje sva popunjena mesta na izvođenjima. Glumci koji nas dočekuju kafom pre početka svake predstave, cepači karata za koje jedva čekamo u kojem kostimu će nas dočekati, simpatično upozoravanje da isključimo ili ugasimo svoje telefone – sve su to važni detalji koji ovaj festival čine nesvakidašnjim. S obzirom na to da je kraj novembra, zima je neizbežna i vetrovi su iskoristili svaku priliku da nas produvaju dok smo se kretali od Scene „Jadran” do pozorišta „Deže Kostolanji/Kosztolányi Dezső”, a kiša je to iskustvo dodatno začinila. Hladnoća nam nije pokvarila utisak, jer, što je najbitnije, u pozorištu je svakako bilo toplo u svakom smislu.
Ove godine, predstave koje smo imali prilike da pogledamo uglavnom su bile pogodak u metu realnosti i trenutačnog društvenog stanja i okolnosti u kojima se nalazimo. Sama poenta pozorišta je da brzo reaguje na aktuelnosti koje će sprovesti kroz inscenuaciju, ne zatvarajući oči pred prizorima i dešavanjima; već, bezbroj puta do sada rečeno, da ih oslikava i bude naše ogledalo. Uzbudljive, bezobrazne, upečatljive – tako bi se mogle okarakterisati predstave sa ovog festivalskog izdanja.
Otvaranje je obeležila predstava „Moje pozorište”, Ateljea 212, autorski projekat Borisa Liješevića. Reditelj ovom predstavom preispituje svoju poziciju u pozorištu, a sve počinje pitanjem – Ko sam ja? Iako je u pitanju intimno i lično iskustvo, tokom igranja „moje” pozorište postaje „naše” pozorište, jer lična priča postaje univerzalna. Liješević svojim prisustvom svedoči reinkarnaciji svojih sećanja, uspomena i trauma prožetih psihodramskim elementima. Iako govori da mu je u pozorištu postalo hladno, da je uplašen jer strahuje od neuspeha, glumaca, kritike i čega sve ne, nakon ove predstave zaista nema razloga da se više ičega plaši.
Predstava Hermes
Prvi i drugi dan bio je rezervisan za predstavu „Lento e violento”, italijanske autorke i izvođačice Valentine Korteze. „Lento” je označen kao psihodrama i psiho-pozorišni proboj. Jedno ekspresionističko i avangardno izvođenje, hibridni oblik koji objedinjava fizički teatar i istražuje apsurdno i nevidljivo uz mnoštvo drugih pojmova. Najjači dojam ostavlja poigravanje cikličnim ponavljanjem, efekat déjà vu-a, nakon čega ostajemo zapitani kakav odnos imamo prema tome. Valentina je ovim činom istraživala percepciju kretanja vremena i probijala granice kuda sve pozorište može da odvede. Nakon predstave se magično stvorila u foaje i prodavala razglednice koje nam ostaju kao suvenir i uspomena na ovaj doživljaj.
Veliku pažnju privuklo je i gostovanje predstave „Inkubator”, provokativnog i kontroverznog reditelja, Olivera Frljića, u produkciji Slovenskog mladinskog gledališča iz Ljubljane. Već i sam podnaslov predstave „Uspavanka za decu koja su pre reči naučila gramatiku smrti” sugeriše na brutalnu i ogorčenu stvarnost rata u Gazi. Inkubatori koji gube struju u bolnici AI Šifa usled izraelskih napada utiču na novorođenčad i dubok su prikaz nečovečnosti i svireposti. Scenski prikaz nije ništa manje morbidan, brutalan, bizaran i neprijatan koliko i sama realnost. Frljić ovom predstavom ne dopire do nas na emocionalan način, već telesno – stvaranjem osećaja gorčine i mučnine.
Lepota pokreta snažno se ogledala u izvedbi „Hermesa”, TransDans-a iz Budimpešte, u koreografiji Geržona Petera Kovača. Hermes kao figura grčke mitologije svojevrsni je posrednik između bogova i ljudi. Atila Tokoš pleše tako da se svi karakteri slivaju u njega, a istovremeno ostaje dosledan sebi. Simpatičan je, zavodljiv i lukav. Vešto gravitira i postiže balans i poseduje fluidan tok iako ne postoji gradacija u izvedbi. Muzička ambivalencija u kopči sa ambivalentnom prirodom lika kreira kompleksno iskustvo koje se okončava hipnotišućem pokretima mišićnih lopatica. Jezikom plesa govorilo se o apstraktnim stvarima, a naš tok misli mogao je da luta do beskonačnosti.
Predstava Inkubator
Pretposlednjeg dana gledali smo „Ja sam vetar”, prema drami Juna Fosea, u režiji Gabora Tompe, Državnog mađarskog pozorišta Kluž iz Rumunije. Reč je o dvojici muškaraca, Jednom i Drugom, koji putuju čamcem na moru, dok Jedan ne izvrši samoubistvo udavivši se. U predstavi su oni smešteni u zapuštenu i oronulu bolnicu i scenografija je izuzetno verodostojna i dopadljiva. Sam tok predstave je veoma usporen i monoton. Sa primesama nihilističke poetike tumači se strahovanje od prolaznosti prirodnih odnosa, kao i bezvoljnost.
Gledali smo i prošlogodišnju dobitnicu Gran prija na Bitef festivalu, Jasnu Žmak, i njen autorski projekat „this is my truth, tell me yours” u netipičnoj formi stand up-a i predavanja. Povod za nastanak ove predstave je autorkino lično iskustvo kada je kao gledateljka na predstavi „MandićStroj” zbog pucnja pištoljem dobila tinitus i hiperakuziju. Na to dodaje i naizgled nepovezane teme poput automizoginije, ženskog orgazma, muške masturbacije, da bi se sve to sublimiralo u potragu za sopstvenom istinom. Kada se susretnemo sa iskustvom osobe koja ima tinitus možda dopre do naše svesti u koliko glasnom društvu živimo.
Predstava this is my truth, tell me yours
Poslednje veče festival obeležila je „Najlepša noć duše”, pozorišta „Ištvan Erkenj” iz Budimpešte, reditelja Čabe Polgara. Predstava je nastala na osnovu spisa Šandora Jasberenjija i u njoj se produkuju događaji na Bliskom Istoku koji određuju naš svakodnevni život u Evropi. Iza poetičnog naslova krije se ratno-novinarska pozadina. Dva glumca igraju istu osobu i razmenjuju uloge kako bi predočili jedno telo i jednu dušu. U svemu tome reprodukuju se šizofrena stanja, muška perspektiva razmišljanja i maskulinitet.
Ovogodišnji krug predstava zatvorio je scensko-muzički podsetnik za bolji život - predstava u nastajanju, „Kabare pikolo grande: Utopija”, Andraša Urbana. U pitanju je projekat Novosadskog pozorišta/Újvidéki Színház gde pozorište iz klasičnog prelazi u formu kabarea. Predstava je eksperimentalna, glasna, bučna i drska. Tekst čini Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima i ukoliko bi ona u potpunosti bila poštovana to bi značilo da živimo u utopijskom društvu. A to je već misaona imenica. Ili ne bi trebalo da bude? Ako se sva ljudska bića rađaju slobodna i jednaka, šta je to što im tokom života oduzima ta prava? Pitanja za razmišljanje.
Desire je dosledan u svojoj misiji okupljanja i predstavljanja savremenih pozorišta modernog, alternativnog ili eksperimentalnog karaktera. Autori su pristupali hrabro, smelo, izazovno, a čini se da je strah motiv koji se na neke razne načine provlačio kroz predstave. Iako nisu najsrećniji trenuci za pozorišne festivale, a i pozorište generalno, održavati se borbeno i nepokolebljivo stajati uz njih je odvažnost. Biti hrabar je stvar izbora. Hiljadama godina unazad teatar je svašta proživljavao, pa će tako prebroditi i ovu današnju krizu. Ne treba se bojati jer ne postoji ništa što će moći da zameni umeće pozorišta.
