Tokom protekle nedelje Bitef teatar je i zvanično povećao svoje prostorne kapacitete uvođenjem Male scene „Bitef studio”. Nova scena ugostila je autorski tim Teatra Fort Forno iz Hrvatske i autorski tim novosadske pozorišne trupe „Upalimo Reflektore”, čiji je osnivač, prvak drame Srpskog Narodnog Pozorišta, Jugoslav Krajnov. Krajnov je takođe i protagonista monodrame „Žena iz Porto Pima” koja je svoju premijeru imala na Bembo festu - Festivalu malih formi u Istri. Ova monodrama bazirana je na istoimenoj priči italijanskog pisca Antonia Tabukija, a za njen koncept i režiju zaslužan je književnik Miloš Latinović.
Inspirisan životima meštana Azorskih ostrva, gde je i sam živeo nekoliko godina, A. Tabuki napisao je ljubavnu priču sa neslavnim krajem, u čijem se središtu nalazi nekadašnji lovac na kitove, sada nostalgični fado pevač koji je „harpunom ubio ženu za koju je mislio da je njegova”. Pripovedanjem u prvom licu, naš bezimeni protagonista-ubica, ničim izazvan, ispričaće svoju priču, tako da se zapitate šta je navelo autore da ovu neverovatno statičnu monodramu postave kao scensko delo, budući da ni dramaturški, a ni vizuelno, nema šta da ponudi.
U skladu sa principima ambijentalnog pozorišta, prostor oko nove kamerne scene igra ulogu lokalne taverne, ali u nameri da zbliži publiku i izvođača uspeva samo delimično, jer lirično-arhaični jezik kojim se služi protagonista, uz čestu upotrebu aorista, deluje u suprotnom smeru. Epizoda u kojoj antijunak imitira turističkog vodiča, jednog od karaktera svoje priče, kako bi bolje objasnio svoja zapažanja, ispoljava se kao efektna tehnika za „oživljavanje” predstave, posebno zbog forme monodrame koja je ograničena na energiju kojom raspolaže njen jedini akter. Neopravdana kontradiktornost između savremene kostimografije i arhaičnog jezika u slučaju „Žene iz Porto Pima” za sebe ne govori ništa, osim da je autor jednostavno želeo da se setimo Homera i vremena kada su „u tišini mediteranskih noći” jedni pričali, a drugi slušali priču.
Pominjanjem izvesne žene u naslovu nagovešteno je da će junakinja, bila prisutna na sceni ili ne, biti objektivno portretisana. Umesto toga, smešteni smo u poziciju da o junakinji saznajemo iz perspektive njenog dželata, zbog čega je ona svedena na ideal ženske lepote, preljubnicu i na kraju žrtvu. Možda će vas ovo navesti da pomislite kako je glavni narativni tok usmeren ka muško-ženskim odnosima, plodnim tlom za razvoj dramskog sukoba. Međutim, osnovi problem ove „drame” upravo je izostavljanje značajnijeg konflikta, neizostavnog činioca i pokretačke snage svake drame.
Drama koja nema osećaj za društvenu stvarnost iščekuje aplauz u najnepodesnijem trenutku, onda kada antiheroj trijumfuje nad ubistvom žene koja ga „makar za ime nije slagala”. Kada se sve uzme u obzir, „Žena iz Porto Pima” je neartikulisani haos nejasnih ideja koji ne zna kome se obraća i zbog čega. Likovi u njoj stvarni su koliko i patuljci iz Snežane.
.jpg&w=384&q=90)
