„Druga mapa” Novog Sada - gde smo se to izgubili?

Nedeljka Borojević
15. May 2022. UPAD

Petog dana pozorišnog festivala „Upad” izvedena je interaktivna predstava „Druga mapa” u produkciji CDAT iz Španije. Kroz format „turističe ture” publika je imala priliku da se upozna sa malo drugačijim znamenitostima Novog Sada, onima koje se ne nalaze u zvaničnim turističkim mapama.

Radnja predstave smeštena je u popularnoj novosadskoj Kineskoj četvrti i koncipirana je tako da se publika aktivno uključuje u predstavu od prve do poslednje scene. Obilaskom šest stanica koje su oblikovane ličnim pričama i sećanjima ljudi na Novi Sad neminovno se nameće pitanje kakav je to grad Novi Sad postao. Da li je to ono što ljudi koji u njemu žive zaista žele? Jesu li titule Evropske prestonice kulture i mladih, festival EXIT i razni drugi festivali doprineli da se Novosađani osećaju bolje, ispunjenije?

Predstavu otvara priča nepoznate devojke koja govori o tome kako se u Novom Sadu ne oseća prihvaćeno zbog toga što je drugačija, te da Novi Sad zapravo i nije grad „ljubavi i tolerancije”, kako se veruje. Iznoseći svoja veoma lična iskustva i emocije, priču poentira rečenicom da se u svom gradu oseća kao potpuni stranac, te da zbog svega o čemu je govorila želi da ostane potpuno anonimna. Na drugom punktu upoznajemo novu devojku, Višnju, koja opisuje kako je izgledao deo Novog Sada u kome je ona odrastala, kako su komšiluk i ljudi uticali na oblikovanje njene ličnosti i zašto je važno da ne dozvolimo da naše mesto izgubi dušu. Na trećoj stanici dočekuje nas devojka koja nije rođena u Novom Sadu, već se u njega doselila pre nekoliko godina. Njena priča u fokus stavlja položaj umetnika i „organske” novosadske kulturne scene, koja se suptilno nadovezuje na narednu, jer govori o transformaciji EXIT festivala. U pretposlednjoj sceni upoznajemo Marca iz Španije koji je za sedam dana boravaka u gradu uspeo da upozna samo tri osobe, dok se na poslednjoj stanici publika upoznaje sa Milicom i njenom povezanošću sa srpskom Atinom. Na samom kraju ona poziva publiku da postave pitanja svojim komšijama i ljudima u svom gradu, kao i onima koji njime upravljaju.

Ovo neverovatno jednočasovno putovanje ganulo me je na različitim nivoima. Tokom čitave predstave osećala sam veoma snažan naboj emocija, među kojima su dominrale seta i tuga. U potpunosti sam mogla da se poistovetim sa pričama svih protagonista, a činjenica da se čitav performans odvija napolju, u razrušenoj Kineskoj četvrti koja se „transformiše” u kvart koji bi bio po meri turista i/ili potreba nekog „programa”, dodatno pojačava sveopšti utisak haosa koji se odigrava pred našim očima, a koji samo nemo posmatramo. Na svakom čošku našeg grada prave se raznorazni Frankeštajni bez identiteta, od nečega što je imalo dušu.

Iako se možda nekome na prvi pogled može učiniti, ovaj interaktivni prformans ne donosi samo priču o jednom gradu koji gubi bitku sa investitorima i nekontrolisanom gradnjom, već gađa u srž problema – on govori o kapitalizamu i onome što sa sobom donosi. Govori o tome kako je danas u borbi za profit sve postalo brend. Ne postoji više onaj osećaj zajedništva i pripadnostii. Putem kojim danas ide Novi Sad prošli su mnogi evropski gradovi koji su se pretvorili u turističke atrakcije, primoravši  građane koji u njemu žive na seobu, bilo na periferiju ili u neko drugo mesto krojeno po meri čoveka, barem za nijansu više od njihovog rodnog grada.

Na samom kraju, ne mogu da se ne zapitam – gde smo se to izgubili? Kako smo došli do toga da je fasada vrednija od onoga što se nalazi unutra? Možemo li još uvek vratiti stvari na fabrička podešavanja i sačuvati dušu ili smo je odavno prodali đavolu?

Foto: Lea Bodor



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste