„Uloga pozorišta u društvu danas je minimalizovana”

Vanja Đurić

Vanja Đurić

Zanimanje: Novinarka

Mesto stanovanja: Beograd

Biografija:

Vanja Đurić rođena je u Travniku. Odrastala u Novom Sadu. Upisala studije Srpske književnosti i jezika na novosadskom Filozofskom fakultetu, diplomirala novinarstvo, a završila master studije Komunikologije. Kao novinarka angažovana od studentskih dana. Radio joj je bio prva ljubav. Novosadski Radio 021 prvi, pravi novinarski posao, da bi karijeru nastavila na Radio-televiziji Vojvodine. Kada se 2016. godine promenila vlast u Vojvodini i počeli pritisci na novinare RTV-a, dala je otkaz i otišla na godinu dana u Švedsku, odakle je radila kao freelance novinarka za BIRN, Istinomer i Cenzolovku. Deo tima televizije N1 je od oktobra 2019. godine. Dobitnica nagrade povodom Međunarodnog dana tolerancije za 2021. godinu.

1. Kada si poslednji put bila u pozorištu?

Bila sam u Jugoslovenskom dramskom pozorištu da ponovo pogledam predstavu Moj muž. Iako sam je već gledala proletos, poželela sam još jednom. Volim nekada da “utvrdim gradivo”, volim taj drugi utisak, otkrije nešto što ti prvi put promakne. Volim i da posmatram taj proces među glumcima, koliko su se uigrali, koliko su sebe uneli u lik, da li su ga nekim novim izvođenjem obogatili, promenili. Drago mi je da je i junakinje Rumeninig priča neko i oživeo, mislim na rediteljku Jovanu Tomić i glumice Jovanu Belović i Sanju Marković. Sve tri su svoj deo posla sjajno obavile.

2. Koju predstavu koju si pogledala u poslednje vreme preporučuješ?

Svima bih preporučila Tri zime, predstavu nastalu prema tekstu hrvatske spisateljice Tene Štivičić, u izvođenju novosadskog Pozorišta Promena i u režiji novosadske glumice Jasne Đuričić. Mislim da sam je prvi put gledala 2018. godine i još tri, četiri puta kasnije iako traje tri sata, čini mi se. I nije mi dosadila, mogla bih još koji put. Osim što je odličan tekst, glumci, ideje i Jasnina rešenja, tema predstave je veoma važna i izuzetno ispričana. 

Druga predstava koju ću uvek preporučiti zove se Ko je ubio Dženis Džoplin, rediteljke Sonje Petrović. Nisam neka obožavateljka muzike Dženis Džoplin niti sam znala mnogo o njoj, ali tu je Sonja koja je odlično upakovala njenu biografiju, otkrila njenu ličnost i podsetila da je bila jedna baš neverovatna žena. Ovo nije samo još jedna priča o Dženis. Ovo je priča o svakoj ženi, o našoj borbi za mesto u društvu za vrednovanje našeg rada, talenta o borbi da budemo i tamo gde je mesto unapred rezervisano samo za muškarce.

3. Koliko često i sa kim najčešće ideš u pozorište?

Idem veoma često, jer mnogo volim pozorište i nekada sam maštala da radim u pozorištu. Ali, ne kao glumica, zanimali su me neki poslovi iza scene. Zanimala me režija. Kako sam odrastala mislila sam da ću biti filmska, tv i pozorišna kritičarka, ali sam otišla ipak u neku drugu vrstu novinarstva. Imala sam periode kada sam odlazila više puta nedeljno u pozorište, Infant i Sterijino pozorje recimo godinama nisam propuštala. Nijedan dan. Period Pozorja mi je bilo nešto najlepše. U Novi Sad je dolazilo toliko sjajnih trupa, domaćih, stranih, od onih koje su se takmičile na velikoj sceni Srpskog narodnog pozorišta do onih koje su nastupale kao studentske, na Pozorju mladih.To je, naravno, bilo vreme pre epidemije koronavirusa, a bio je i drugačiji koncept Pozorja. Gde god otputujem potrudim se i da nešto pogledam u pozorištima tog grada. Odlazila sam uglavnom sa prijateljima, sestrom, partnerom. Imam prijatelje koji su baš iz tog kruga ljudi koji su završili ili Akademiju umetnosti ili novinarstvo pa su specifična publika, a meni dragocena ekipa za gledanje i posle razmenu utisaka. U  Beogradu nemam baš toliko vremena za pozorište. Sada uspevam jednom ili dva puta mesečno nešto da pogledam.

4. Ko su ti omiljeni glumac, glumica i reditelj?

Nemam omiljene glumce i reditelje. Volim različite žanrove i izraze, pa samim tim cenim rad više reditelja i glumaca. Mogu da navedem neke koji mi sada padaju na pamet. Volim, recimo, lucidnost Vudija Alena, Džima Džarmuša, Dejvida Linča. Obožavam sve što urade Giljermo Arijaga i Alehandro Injaritu….

Sa ovih, naših, prostora mi je teško da pobrojim sve ljude za koje mislim da su iza sebe ostavili odlične filmove i predstave, ali u tom nizu bi sigurno bili Želimir Žilnik, Goran Marković, Slobodan Šijan, Srdan Golubović, Dalibor Matanić, Haris Pašović, Jasmila Žbanić, Rajko Grlić, Miloš Pušić, Nikita Milivojević, Boris Liješević, Kokan Mladenović, Ana Tomović, Janko Baljak i Mila Turajlić kao dokumentaristi…. Glumce mi je tek teško da nabrojim, ali neću propustiti priliku da i ovde pomenem mlade glumce koji su stasavali na novosadskoj Akademiji umetnosti, u klasama Borisa Isakovića i Jasne Đuričić i kroz  Pozorište Promena. Oni su baš veliko osveženje naše scene i verujem da će se o njima tek pričati.

5. Koja je uloga pozorišta u društvu?

Uloga mu je velika i važna u oblikovanju generacija, u oblikovanju jednog celog društva, u učenju kritičkog odnosa prema vlasti, društvu, u uočavanju društvenih procesa, anomalija, istorijskih tokova. Ali, na žalost sada mislim da je ta uloga minimalizovana. Zapravo uticaj mu je mali. Svodi se na to da se pozorištu okreće vrlo uzak krug ljudi koji su sa tim povezani profesionalno ili su nekada ranije to inkorporirali u kulturu življenja.  Koliko nam kao društvu nije blizak taj medij i koliko smo zapravo ostali u nekom davno prošlom vremenu,  videlo se najbolje na primeru predstave Olimp, pre koju godinu na Bitefu. Cela Srbija se šokirala i danima je prepričavala da je na sceni u toj predstavi bilo golih ljudi. Da odlaze češće u pozorište znali bi da to nije ništa strašno, novo, avangardno i da se izvodi gomila predstava u kojima su glumci nagi u nekim scenama. Uostalom, nago ljudsko telo nije ništa pogrešno, sramotno, vredno pomena, ali izazvalo je mnoštvo komentara. Izgleda da i nismo baš nešto napredovali civilizacijski koliko nam se činilo da jesmo.

6. Svedoci smo da je tolerancija sve manje prisutna u našem društvu. Šta misliš da je potrebno uraditi kako bi se trenutna situacija poboljšala? Koliko mi kao pojedinci možemo doprineti da ovo društvo bude tolerantnije?

Kada je reč o toleranciji, tu nisam sklona defetizmu. Mislim da svako od nas može da uradi mnogo, naravno ako hoće. Važno je samo da nas ne mrzi i da ne okrećemo glavu kada vidimo ili čujemo da neko nekoga maltretira zbog izgleda, nacionalnosti, po rodnoj osnovi.... Moramo glasno da kažemo - hej to nije u redu, nemoj to da radiš! Osobu koju maltretiraš ništa od toga ne određuje.  Ako ćutimo, šaljemo poruku da nam to ne smeta i to se onda preliva iz situacije u situaciju i postaje opšte prihvaćen i dominantan obrazac ponašanja. Moramo uvek imati na umu da je tu, pored nas, sigurno još neko ko bi stao u odbranu drugih i kome će ohrabrenje značiti da istupi u ime nekoga. Važni su ti primeri, važna su ohrabrenja. Videli smo kroz istoriju šta sve može da se uradi kada se ljudi udruže. To može da izrodi nešto loše, poput ratova, ali može i dobro, poput oslobođenja od ropstva.

7. Kada govorimo o izgradnji tolerantnijeg društva, gde je tu uloga pozorišta?

U pozorištu možeš da vidiš da na ovom svetu postoji cela jedna galerija ljudi, naroda, narodnosti, religija, kultura i da uz sve razlike, svi imaju nešto zajedničko - ljudi su. Imaju pravo da žive, da se bave politikom, da drugačije misle i da kao takvi ne smeju da budu napadane, proganjane, etiketirane, označene kao manje vredne osobe.

Možeš da vidiš i da ne smeš ženu da tretiraš kao niže biće, i da tebe ne sme neko tako da tretira, možeš da vidiš kako su se neka druga društva gradila i izgradila u to što su danas.

8. U kojoj meri pozorište ima moć da menja stavove, razbija stereotipe i predrasude koje veoma često podstiču mediji?

Pozorište to može, kao i književnost, kao i muzika, kao i film. Kao medij, uostalom ono i jeste medij. Problem kod pozorišta je to što se ono kod nas i dalje posmatra kao nešto elitističko, kao nešto rezervisano samo za odrđeni, bogatiji krug ljudi. 

Poenta je samo privoleti ljude tom mediju, raditi na tome da deca školskog uzrasta što češće dolaze kako bi stekli tu naviku. Naravno, potrebno je izabrati odgovarajući repertoar za određeni uzrast. Takođe, mora i pozorište malo više da se otvori i približi široj publici. Tu ulogu ima i država koja bi mogla više novca da daje za kulturu, a da smanji cene ulaznica za predstave. Za odlazak u pozorište u Beogradu, na primer, potrebno je da neko izdvoji novac koji nekome znači hranu za dva dana. U drugim, manjim, mestima po Srbiji nema novca za karte, a nema ni pozorišta. Trebalo bi ponovo uspostaviti sistem domova kulture, mislim da je to bio dosta dobar koncept. Ali, to ostavlja prostora i za pitanje kako bi se to danas koristilo i da li bi se izvodile one jeftine estradne i po stranačkoj liniji dogovorene predstave.

9. Imajući u vidu koliko je teško profesionalno se baviti novinarstvom u Srbiji danas, kako ostati dosledan nekim svojim idealima i ne odustati bez obzira na različite  pritiske? Šta je tvoja motivacija na tom putu?

U novinarstvo sam ušla sa dvadesetak godina, odmah posle srednje škole, ne znajući šta to sve znači. Tada sam samo htela da budem tamo gde se nešto dešava i da to prenosim drugim ljudima. Kasnije, kroz studije  različite redakcije, shvatila sam da jednoga dana u penziju želim da odem onako kako sam i ušla u ovaj posao - kao novinarka. Čista srca i obraza. Da do kraja radim poštujući principe profesije, poštujući sebe i da se nikada ne postidim nekog postupka. To je moja motivacija. Teško je ostati dosledan sebi i istovremeno ostati na medijskom tržištu koje je turbulentno i nesigurno, ne samo u Srbiji, u celom svetu. Međutim, kada ulazimo u ovaj posao moramo biti svesni da će turbulencije biti njegov sastavni deo i da ne računamo na to da ćemo imati neku sigurnu, mirnu luku do penzije. Nema režima koji voli novinare i koji želi novinare za vratom, to je tako i biće uvek tako.

10. Šta nedostaje novinarstvu u Srbiji, a šta pozorištima?

Novinarstvu - slobode, slobodnih novinara i novca. 

Pozorištu - slobode, slobodnih reditelja i novca.

 

Vanju u HuPikon upisala Nedeljka Borojević

Foto: Vuk Mijatović