U petak, u okviru programa 30. BELEF-a, premijerno je odigrana predstava „Tramvaj zvani želja” u Beogradskom dramskom pozorištu, dok je u Botaničkoj bašti „Jevremovac” igrana predstava Kruševačkog pozorišta „Za sada je sve ok”.
Drama o sukobu žene na ivici ludila i muškarca animalnih osobina – „Tramvaj zvani želja” Tenesi Vilijamsa izvedena je na Maloj sceni Beogradskog dramskog pozorišta u režiji Lenke Udovički. Ovim komadom Beogradsko dramsko pozorište nastavlja sa obradom klasičnih komada, što predstavu postavlja na poznat teren koji nije preterano sklon greškama. Rediteljka Udovički u svojoj intervenciji održava sklad savršeno skrojenih i dobro poznatih elemenata ove svevremene drame. To se ogleda i u interpretaciji likova, kao i u kostimima i scenografiji.
Nakon gubitka porodičnog doma Blanš Duboa (Branka Katić) putuje iz malog grada Lorel u državi Misisipi u Francusku četvrt Nju Orleansa da živi sa svojom mlađom sestrom Stelom (Vanja Nenadić) i njenim mužem Stenlijem Kovalskim (Miloš Petrović Tropejc).
Blanš se žali zbog trošnosti dvosobnog stana svoje sestre. Stenli je zauzvrat sumnjičav prema Blanšinim motivima, ne mari za njene manire i ne voli njeno prisustvo. Igru psa i mačke Stenli i Blanš započinju koketno i vrlo naivno, što će kasnije usloviti eskalaciju situacije i dovesti do potpunog gubitka moralnog orjentira kod Stenlija, koji će dok je Stela na porodiljskom stolu, silovati njenu stariju sestru Blanš, koja posle toga gubi razum u potpunosti. Iako je ova scena, povučena filmskim iskustvom, već bila i očekivana, kod publike je bila primetna napetost, toliko da je nekoliko pojedinaca ustajalo sa svojih sedišta radi bolje percepcije scene.
Branka Katić u ulozi mentalno nestabilne i ekstremno senzitivne Blanš je nepatvorena. Savršeno je ubedljiva na putu slikanja žene koja u četvrt stiže u paperju sa dijamantskom dijademom na glavi, a odlazi u ludačkoj košulji. Sasvim sigurno, Branka Katić igra ovu ulogu bez greške.
Miloš Petrović Tropejc je u ulozi primitivnog Poljaka Stenlija Kovalskog imao izuzetno zahtevan zadatak, jer je neminovno ovaj lik posmatrati kroz prizmu Brandove interpretacije Stenlija. Tropejc nesigurno započinje građenje svog Stenlija, samo fizički nalikujući njegovom ekstremnom maskulinitetu, ali kako fabula odmiče postaje sve sigurniji i ubedljiviji. Čini se da Petrovićev Stenli živi tek u nekim ključnim momentima komada.
Bez obzira na to što postoji izvestan raskorak u tumačenjima komada kroz vreme, genijalni Tenesi Vilijams je stvorio svevremeni komad koji savršeno pristaje društvenim kalupima koji se sa vremena na vreme kreiraju. Izgleda da neke teme od brojnih tema koje su obrađene u komadu, poput recimo nasilja u porodici, nikada ne zastarevaju. U vazduhu ostaje pitanje - da li će drama biti aktuelna i za 20 godina? Vilijams nas porukom iz prošlosti podseća na to.
Predstava „Za sada je sve ok” Kruševačkog pozorišta u režiji Snežane Trišić, obeležila je drugi dan BELEF-a.
Nastala po tekstu „Prozor” dramaturškinje Nataše Rajković, ovo delo predstavlja intimnu ispovest žene koja je u konstatnoj potrazi za univerzalnom tehnikom razrešenja sopstvenih svakodnevnih problema .
Početak predstave vodi nas u dnevni boravak koji se sastoji od samo jedne fotelje - takvo simbolično scenografsko rešenje, u početku nejasno, odmicanjem radnje gledaocu otkriva glavnu emotivnu odliku svih likova - usamljenost. Milena, protagonistkinja predstave nas kroz priču o majci koju je u detinjstvu izgubila i opise drugih žena koje vidi oko sebe (a koje joj deluju zadovoljno svojim životom) daje sopstvenu percepciju o sebi kao neuspešnoj ženi u braku i na poslu koja šta god da postigne ne ume da zadrži u sopstvenim rukama. Međutim ovo ne znači da su druge žene njene „suparnice” ili u bilo kom smislu bolje od nje - ovo je komedija stanja u kojoj junakinja spremna na ranjivost jasno pokazuje da želi da neko brine o njoj. To se jasno vidi u sceni koja je od publike dobila najviše ovacija - momenat kada Milena preobuče svoju garderobu i „postaje” Nina Simon koja nastupa sa numerom „My Baby Just Cares for Me”.
Jedna od centralnih figura u njenom životu je muž koji ne može da nađe zajednički jezik sa njom te pomalo infantilno traži utehu u odlasku na selu kod svojih roditelja. Njegovu ličnost savršeno predstavlja garderoba koju nosi – trenerka i košulja. On je čovek koji ne može pomoći ni sebi ni drugome a najveća mu je muka što ne ume da zameni ni sijalicu a kamoli ženu.
Još jedan lik u delu koji publici privlači pažnju svojom ekscentričnošću je doktor (tumači ga Bojan Veljović) načelnik ortopedije, oličenje uspeha u savremenom svetu. Beskrupulozan, on ponižava zaposlene u celoj bolnici a ponajviše Milenu. Prezirući svaki čin humanosti u stanju je da i od najmanje sitnice napravi najveću prevaru i katastrofu. Jedini sa kim se „razume” je Milenin muž koji je, po njegovim rečima „jednako budala kao i on sam”.
Najzanimjiviji, a ujedno i najkontroverzniji lik cele predstave je bolnički pacijent koji zapravo nosi simbolično rešenje, jedinstven „ključ” unutrašnjih konflikata protagonistkinje. Kao spiritualista on, koristeći se nju-ejdž tehnikama, pokušava da reši sve Milenine probleme,isprobavajući sa njom različite tehnike disanja, joge i meditacije koje na nju ne ostavljaju nikakav uticaj. Korišćenje svih tehnika u publici izaziva gromoglasan smeh koji otkriva poistovećivanje gledalaca sa Milenom. Donoseći nam priču o Islandu, zemlji u kojoj su ljudi povezani sa prirodom, pacijent nam nudi konačno rešenje za usamljenost - povratak prirodi koji predstavlja povratak sebi, a to je upravo ono što Milena traži.
Poslednja scena predstave prikazuje nam sve likove koji se kreću kružno u jednom prostoru dok muzičku pozadinu čini numera Miss Li „Good morning”. Sam odabir kompozicije simbolično označava početak nečega novog što odudara od kružnog kretanja glumaca, te se takav mizanscen može tumačiti kao ponavljanje starih navika i ponašanja u nekom novom sadašnjem trenutku.
Večeras u okviru Dečijeg Belefa biće odigrana predstava „Princeza na zrnu graška”, Pozorišta lutaka „Pinokio”, a u Botaničkoj bašti, u glavnom programu, igraće se predstava „Pluća”, Pozorišta Madlenianum.
Foto:TANJUG/ BDP/ DRAGANA UDOVICIC
