Kada je prvi put izveden, još 1907. godine u Parizu, komad slavnog francuskog komediografa Žorža Fejdoa „Buba u uhu” doživeo je veliki uspeh i kod publike i kod kritičara. Tom prilikom, jedan kritičar napisao je: „To je komad za koji bi valjalo izmisliti novi opisni pridev: smešan, zabavan, komičan, nestašan, vrtoglav; sve to, pa i mnogo više.”
Isti utisak stičem i ja, nakon više od 100 godina, po završetku gostujuće predstave Hrvatskog narodnog kazališta u Ateljeu 212 u okviru 31. BELEF festivala. Do sada mi se nije dogodilo da mi se nakon predstave glumci priviđaju na ulici. Međutim, nakon vrcave komedije u režiji Snežane Trišić, bilo mi je potrebno vremena da se vratim u realnost. Ni ja ne pronalazim adekvatan pridev da opišem predstavu, ali mi se čini da bi epiteti – beskrajno zabavna i hipnotišuća – bili donekle odgovarajući.
Komedija, u pravom smislu te reči. Komedija, zbog koje se od uha do uha smejete više od dva sata. Komedija, koja vas do te mere zabavi, razonodi i oraspoloži, da je povratak u stvarnost – vrtoglavica.
U scenama se smenjuju dva kontrastna prostora – prvi je dom uvaženog direktora osiguravajuće kompanije g. Viktora Emanuela (Ljubomir Kerekeš), a drugi hotel-bordel „Kod vragolaste mace”. Radnja predstave „Buba u uhu” započinje razgovorom između dve gospođe iz visokog društva – Rejmon (Helena Minić Matanić), supruge gospodina Viktora Emanuela i njene prijateljice, zanosne Špankinje Lusijen (Dea Presečki). Rejmon sumnja u vernost svog supruga, zbog čega prijateljice odlučuju da pošalju misteriozno erotsko pismo Viktoru Emanuelu. U pismu, misteriozna dama ga poziva na sastanak u bordel. Ako bi Viktor Emanuel zaista došao u bordel, to bi bila jasna potvrda njegovog bračnog neverstva. Pismo, kao pravi dinamički motiv u komediji, povlači sve likove u vrtlog intriga, preljube i bluda.
Jedan od najznačajnijih aspekata ove predstave je sjajna glumačka ekipa. Postava je obimna, a svaki glumac deluje izuzetno uigrano. Pripadnike francuske čine bračni par Viktor Emanuel (Ljubomir Kerekeš) i Rejmon (Helena Minić Matanić), tu je i njihova posluga: Etien (Filip Eldan), Kami (Karlo Mrkša) i Antoanet (Elizabeta Brodić). Zavodnika Turnela igra Marinko Leš, a doktora Finaža Marko Cindrić. Odlična je dinamika između glumaca Roberta Plemića i Dee Presečki, u ulogama ljubomorog supruga Karlosa i vrcave, vatrene žene Lusijen. Zatim i radnici hotela „Kod vragolaste mace”, koji zbog svoje opsesije profitom, deluju kao kolektivni lik: bračni par Ferailon (Zdenko Brlek, Gordana Slivka), čistačica (Hana Hegedušić), kamuflažni bolesnik (Darko Plovanić), pijani sluga Poš (Ljubomir Kerekeš) i Ragbi (Nikša Eldan).
Predstava se bavi krajnostima i ispituje do koje granice čovek odlazi zbog svoje ljubomore i strasti. Likovi kao da imaju dva lica – prvo je ono koje odgovara društvenim konvencijama, i takvi se međusobno uvažavaju, ispijaju pića, vode važne poslovne razgovore, međutim, pred naletom erosa, doživljavaju transformaciju. Tada, kada skinu maske, prikazuju nam se kakvi stvarno jesu – haotični, požudni i razvratni. Hiperbolizovani likovi, na granici sa maskotama, ali sa jednom zajedničkom crtom – opsesijom seksualnom željom.
Pomenuta dvoličnost likova u slučaju uloge glumca Ljubomira Kerekeša poprima novi značaj. Kerekeš u predstavi ima dvostruku ulogu – on igra eminentnog direktora Viktora Emanuela i Poša, mortus pijanog radnika hotela. Hrvatski glumac maestralno iznosi ova dva antipodna junaka, da se na trenutak zapitamo – da se možda iza scene zaista ne krije Kerekešov dvojnik?
Eros je ono što spaja likove, pripadnike elite izjednačava sa njihovom poslugom. Sa jedne strane, domaćin kuće gospodin Viktor Emanuel, brine zbog nemogućnosti da seksualno zadovolji suprugu, zbog problema sa erekcijom. Njegov sluga, simpatični mladić Kami, zbog svoje govorne mane, takođe ne može da bude seksualno aktivan. Obojica će se naći u bordelu, svako krijući svoje stvarne namere i porive.
Izvor komike proizlazi iz pokušaja junaka da se odupru niskim strastima, da se jedni od drugih sakriju.Takođe, važan element humora je govorna mana mladića Kamija (Karlo Mrkša), zbog koje je u nesporazumu sa ostalim likovima. Ipak, Kami je u naintimnijem odnosu sa publikom. Razbijanjem četvrtog zida, sa njima deli svoje brige i frustracije.
Glumac Karlo Mrkša, donosi na scenu lik jednog simpatičnog, nesnađenog junaka, čiji svaki korak na pozornici pomno pratimo, navijajući da njemu krene nabolje. U trenutku kada Kami, zahvaljujući jednoj medicinskoj napravi, savladava govornu manu, publika se istinski raduje sa njim i euforično reaguje na njegovo ispravno izgovaranje reči.
Scenografija predstave odgovara haotičnoj atmosferi, vizuelno je primamljiva i u saglasju sa kostimima radnika bordela „Kod vragolaste mace”. Leopard print, jarke boje i latice ruže dočaravaju ambijent kič hotela. Kostimi likova, za koji su zadužene kostimografkinje Petra Pavičić i Žarka Kripan, upečatljivi su i odgovaraju karakteru junaka, ističući njihovu fokusiranost na telesno i perverzno.
Moderna i uzbudljiva adaptacija već dobro poznatog komada Žorža Fejdoa, zahvaljujući kreativnim rediteljskim odlukama Snežane Tršić, odlično je dočarala pravo lice malograđanstva, došavši do same krajnosti ljudske gluposti i nemoralnosti. Na toj tački pucanja, preostaje mesta samo za grohotan, katarzičan smeh.
Foto: Hrvatsko narodno kazalište u Varaždinu
.jpg&w=384&q=90)
