Pete večeri 65. Sterijinog pozorja odigrane su predstave „Niko i ništa” u produkciji Tri Groša iz Beograda i Puls teatra iz Lazarevca i „Radnička hronika” u režiji Veljka Mićunovića, Narodnog pozorišta iz Subotice.
„Niko i ništa” primer je kako fizičkim teatrom može da se dopre do suštine kritike aktuelnih društvenih problema, a ponovo da sam scenski jezik, izašavši iz okvira samog sebe, formira estetski prijemčivu sliku. Ovaj performans bez dijaloga tematski je zasnovan na memoarima Džordža Orvela „Niko i ništa u Parizu i Londonu”, Beketovim karakterima i tekstom Alena Badjua „Naša nevolja dolazi izdaleka, naše zlo dopire nadaleko”. Čisto fizičkom radnjom tri žene, Danka Sekulović, Tamara Pjević i Maja Nikolić, kao autsajderi društva, na smetlištu snižavaju jezik iskaza na puke mukove i krikove, usaglašene sa ritmom perkusija koji postaju jezik za sebe, umesto dijaloškog iskaza. Kroz ovaj performans provlači se kritika kapitalizma – odnosno izgradnje novog urbanističkog plana na smetlištu gde protagonistkinje životare svoj arhi-život, rušeći amalgamom scenskih i plesnih sredstava klasične pozorišne konvencije i tako stvarajući jedan novi, diverzivni izvođački izraz.
O predstavi „Radnička hronika” govoriću iz lične perspektive. Najpre, puno je predstava koje su se izrodile kao revolt nad kapitalizmom – jer umetnost kritikuje ono što je izjeda, ali ova predstava je surova i sirova ispovest bezlične mase – koja samu sebe „denominizuje”, lišava imena, zove se prosto RADNIK. Tako je – masa je radnik. Ovde neminovno uplivava levičarski angažman ove predstave, i to tako jasno da je sama neuspešna pobuna jednog bezimenog radničkog sindikata, ne samo levičarska pobuna. Ona je pobuna svih nas. Robotizovane jedinke, radnici u ovoj predstavi publici predočavaju svoje živote, uspone i padove, sve u svrhu predstavljanja RADNIKA kao prosečnog everyman-a kako bi se svako od nas mogao poistovetiti sa njim. Međutim, već u samoj glumačkoj igri svaki njihov pokušaj da se individualizuju završava se tužnom karikaturom – od početka, svako od njih je sveden na suv, bezličan izraz, atmosfera već samom scenografijom izaziva egzistencijalnu anksioznost, za koju sam duboko uverena da leži ispod motivacije svakog RADNIKA ikada. Kafkijanska napetost očitava se u svakoj sekvenci progresa štrajka, za koji je „progres” vrlo relativan pojam. Više deluje da upravo u tom egzistencijalnom kriku, klaustrofobičnoj scenografiji, leži jedan točak u čijem centru je kapitalističko izrabljivanje, a svaki čovek koji se nalazi iza tog radnika, trči poput hrčka u njemu.
Ova predstava bila bi satira – glumačka rešenja gotovo da su kafkijanski iskarikirana, bezlična, birokratska čudovišta čija se strava ogleda upravo u svoj svojoj izveštačenoj izopačenosti, toliko su stopljena u masu da su groteskna. Bila bi satira da nije surovo realna sudbina RADNIKA, čoveka koji ne stiže da bude čovek zbog nehumanog odnosa nadređenih i podređenih u kapitalizmu. Finalni krik bola je demonstrativno odsecanje prstiju nakon sedamdeset godina uzaludnog štrajka. Demonstrativna krv na prozorima scenografije, neke birokratske ustanove, Sedamdeset godina, i preko, čeka mrtve radnike u nekom birokratskom posmrtnom limbu, gde oni i dalje čekaju na rezultat svog uzaludnog revolta. Dok ih njihov vođa zatrpava samrtnom zemljom.
I kraj. U smrti je RADNIK i dalje everyman. Mora da bude. Da li je to sudbina prosečnog čoveka pregaženog kapitalizmom – ili čoveka uopšte. U smrti nema odsečenih prstiju. Ali krv na scenografiji ostaje kao sablasni podsetnik na beznađe svakog ustanka, „kuke i motike”.
