Kao pseto


Surova i ledena zima je zavladala scenom Pera Dobrinović Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu premijerom predstave „Kafka machine”, koja je sa sobom  donela silne snežne nanose i njima prekrila glumište. Ovakav idejni koncept osmislili su reditelj predstave Veljko Mićunović i scenograf Željko Pišković, inspirisani slabostima, strahovima, dilemama, životom večitog Franca Kafke. „Od tebe će ostati dubok trag u snegu, ali ništa više”, reči su koje odjekuju pozorištem i koje nas provode kroz kafkijansku distopiju.

Pred publikom je postdramski teatar. Lica su funkcije, a radnje na sceni su tu da simbolično proprate govorne činove. Sneg i crni kaput su dva najdominantnija simbola. Taj kaput ide od jednog lica do drugog, od oca do sina. Svaki gledalac tumači simbole u skladu sa tim u kojoj meri je upoznat sa životom i književnim opusom Franca Kafke. Osvešćujem da se nalazimo u ništavilu, da moramo da molimo za oprost, da smo kao robovi potčinjeni zakonima, da smo rođeni u svetu crnih kaputa. Izdišemo već dugo vremena sudbonosne simfonije. Odbrojavamo unazad. Zar je toliko strašno živeti? Umor je preplavio dušu, sve bitke su odavno izgubljene. Rane su zauvek otvorene. Procesi su tu da večno traju. Kafka je Jevrejin, pravnik, odgojen u nemačkoj kulturi, pisao je na nemačkom jeziku, u Pragu, slovenskom centru Austrougarske monarhije, naročito u drugoj i trećoj deceniji XX veka, uoči Prvog svetskog rata i za vreme njega, naslućujući nešto još gore, onaj Drugi. Strahote Kafkinog vremena korespondiraju sa savremenošću po pitanju staršne ugroženosti čoveka.


Foto: Srđan Doroški

Kata Đermati, dramaturškinja predstave, adaptirala je i ukrstila nekoliko ključnih Kafkinih književnih dela, sa činjenicama autorovog privatnog i poslovnog života, kao i njegovog dela. Franc Kafka, Jozef K., K., kao i pomoćnici, islednici, istražne sudije i žene, poput Fride, koje slabe čoveka, oduzimaju snagu, kojih se Kafka plaši, guraju nas ovom predstavom u Proces, onemogućavaju nam, kao i Kafkinom junaku, da uđemo u Zamak (kao roman i kao dvorac), krote nas, zlostavljaju, presuđuju nam, tretiraju nas kao pse, ubijaju.

„Držite se podalje od njega” – gospodina K., u suštini i od svakog drugog čoveka. Svi putevi vode od dvorca (zamka). Iza svake Kafkine banalne jezičke forme, konstatacije, oslovljavanja, pozdrava,  i u “Zamku” i u “Procesu” kriju se ponori smisla. „Držite se pravila. Ne uzimajte ovo suviše k srcu.” Ali budite ljubimac današnjice. Rob ili životinja koja dosledno prati naređenja. Geometrov (K.-ov) dolazak, neočekivan, samovoljan, provokativan uopšte ne iznenađuje administraciju, iako u dvorac nikad ući neće. Vizija dvorca moguća je jedino pri smrti. 

Najednom Aljoša Đidić nije više K., već Jozef K.

„Dobro jutro. Vi ste uhapšeni. Postupak je pokrenut”. Svi mi znamo o čemu se ovde govori. Ovo nije nikakva šala iako mu je 30. rođendan. Nije greška. Gospodin je uhapšen. Procesu apsolutnog otuđenja nema kraja, nema oslobođenja, samo njegovog privida ili otezanja, odugovlačenja. Razmišljajte o sebi, ali ne i o svojoj sudbini, ona je zagarantovano kobna. 


Foto: Srđan Doroški

Naravno, ništa od ovoga ne treba uzimati lično. Kafkina stvarnost je na delu. Predstava gotovo da uopšte nema emocija. Hladno je. Snegovi padaju neprestano. Sivilo nebesa i vlaga, atmosfera su u dušama izvođača (Aljoša Đidić kao Kafka, Jozef K. i K. i Radoje Čupić, Draginja Voganjac, Marija Medenica, Marko Savić, Jovana Mišković, Dušan Vukašinović, Igor Greksa). Ipak, na jednoj strani je Aljoša Đidić, a na drugoj svi ostali, jer predstvalju svet sa kojim se Kafkini junaci bore. U toj bici svet je nadmoćan, a pojedinac je prisiljen da prima svaku poziciju koja mu se nameće:

Ne. Nikad. Niko nikada neće poznavati zakon dovoljno da kaže da je nevin! Naročito ne treba preispitivati savršenost službene organizacije?! – poručuje nam se sa scene. Živimo u svetu malenih službenika, moćnici ne samo da su strašni i nevidljivi, već su i nezamislivi. Njihova vlast ne traži krivca. Čovek sam privlači proces i krivicu. Ti si krivac ili ja? Bitno je da kaput mora da bude crn za vreme sudskog postupka pretočenog u čitav život. Kolektivni lik (svi glumci sem glavnoga) čini mašineriju i sinhronizovani pokreti, radnje i istovrmena grovorenja glumaca sugerišu publici u gledalištu zgroženost, neprijatnost i gađenje. Napad sveta na čoveka je strašan. Život pojednica se dešava u skupini pored njega. Sam u gomili, usamljen u duši. Uzmite ga, odvedite ga, „vreme je kratko, snage su male, u kancelariji užas, u stanu buka, svako želi da živi dok je živ.” Tako glasi jedan od songova koje je za predstavu priredila Irena Popović . Možemo li uopšte naslutiti kratkoću vremena? Nada je najopasnija stvar koju čovek može da ima. Zato ne pitajte za sreću, kad znate da je nema. Barem nema ni tuge. Kamenih srca, ovako živi odavno smo rođeni nadgrobni spomenici. Moguće je odveć nemoguće, a nemoguće je odavno postalo moguće. Ipak „mi suviše dobro živimo”?! Kakva ironija!?


Foto: Srđan Doroški

Mašina kafkinog sveta sve više mrvi čoveka. Težina, zagušljivost i nepodnošljivost kafkijanskog vazduha obuzela je sve, udišemo trulu sudbinu, krivicu što smo ljudi. „Kakva je ovo zemlja?”

Niko nije dužan da vas sasluša! I – danas nema saslušanja kao svaki drugi dan, ali proces je sveprisutan! Popunjavamo praznine bivstva užasima. Nije ovo nikakav nesporazaum. Barem se ne bojimo prividnih prilika koje grabimo u ovom svetu pogrešnih mogućnosti i izopačene stvarnosti. Kako je samo mali i beznačajan čovek. Naizgled smešne činjenice. Jauci, krici urlici, krvavo lice, potpuno ogoljavanje i oprane ruke. U zanosu nasilja, odavno bez reči, govora, bez kičme. Čovek jeste neupotrebljiv. Jozef K. je postigao svest o svom porazu.

Kafkijansku prizmu remete šampanjac i šareni, gotovo cirkuski kostimi, delo Marije Marković Milojev.

Traju besmisleni životni procesi, bez ikakvih rezultata. Vrši se korupcija radi pravde. „A vi biste ovde štošta želeli promeniti?” Kako zamišljate kraj?

Bežiš? Hoćeš da se sakriješ? Čovek je životinja. Pas koji šeni. Jede šta mu se baci i odaziva se na zvonce. Odavno smo odveć diskreditovani. Preti nam neizbežna kazna. A gde je krivica? I može li se to nazvati pravdom?


Foto: Srđan Doroški

Misli su oduvek u neskladu sa stvarnošću. Slobodni smo? Stvarno ili delimičmo? Ili samo odugovlačimo naše egzistiranje? Jedno je sigurno, niko od nas ne poseduje potvrdu o nevinosti. Sjaj reflektora i dim iz tehničkog uređaja ne nude aluziju raja. Možemo li razumeti, ako razumemo, možemo li otrpeti?

Možda će vam se dopasti ova predstava, a možda i ne. Možda ste očekivali znatnije kidanje i rasklapanje Kafkinog hermetizma, ili će vaš nivo očekivanja zadovoljiti prepoznavanje likova i kretanje (ili statiranje) u Kafkinim, svima znanim, situacijama. Proverite.



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste