Arpad Mesaroš: „U Novosadskom pozorištu stvaramo predstave u ljubavi”

Emilija Kvočka
Jun 2022.

Rodom iz Bečeja. Godinama igra na daskama Novosadskog pozorišta/Újvidéki Színház kao član ansambla ove pozorišne kuće. Niže nezaboravne uloge, a poslednja u nizu je Ričard III, Šekspirov ubica gori od kuge.

Razgovor s glumcem otpočeli smo pričom o Šekspirovoj savremenosti. Zanimalo nas je kako gleda na Ričarda III i kojim sredstvima, talentom i tehnikama gradi svog lika. Pričali smo o reditelju Dejanu Projkovskom, a nezaobilazna tema bio je i Andraš Urban koji je spona između subotičkog i novosadskog Mesaroševog glumačkog rada. Spomenuli smo i druge reditelje sa kojima je sarađivao, uloge, kolege, ali i film i televiziju, gde ga u poslednje vreme sve više ima.

Vaše najnovije glumačko ostvarenje jeste glavna uloga u Šekspirovom „Ričardu III” Novosadskog pozorišta/Újvidéki Színház. Jan Kot, veliki šekspirolog, naslovljava svoje knjige „Šekspir – naš savremenik” i „I dalje Šekspir”. Da li vam se to potvrdilo radeći na ovoj tragediji? Ko je Vaš Ričard III i čega se on plaši?

Mi uopšte nismo ni razmišljali o tome treba li bilo šta aktuelizovati u ovom komadu zato što je Šekspirovo delo univerzalno. Ono što je nekad bilo, dešava se i danas. Naravno, na istančan način, sa prefinjenijim ukusom. Sada barataju jako lukavim sredstvima. Reklo bi se ne može se u naše vreme tek tako ubiti čovek kao nekad, ali rade to i danas. Ko je moj Ričard? Posle njegovog uspeha u zavođenju lejdi Ane, pa i u pridobijanju ljudi, on počinje da veruje da je svemoćan i da mu niko ne može ništa. Plaši se jedino toga da će ostati sam. Ali kad postane svestan da se ostvarilo ono čega se bojao, tad je već kasno, nema povratka, nema nazad. Do momenta kad je stigao na presto, već je napravio toliko štete, naneo toliko bola, da nikakav teror više ne može da upravlja, niti da ućutka narod. Ta besna masa će ga odneti. To je neizbežno.

Uprkos emanaciji suštog zla, Vaš Ričard III opčinjava, fascinira, potčinjava svojoj volji sve likove, pa i publiku u gledalištu. Izveden je groteskno. Strašan je i smešan istovremeno. Kako to objašnjavate?

To je neki paradoks u stvari. Vidite na sceni jednog krvoloka koji bez ikakvog pardona ubija. Bilo koga. Na koga god počinje da sumnja, svakog ko mu se ne sviđa, ma kog za koga misli da mu može stati na put, i istovremeno taj neki zločinac, psihopata može da bude simpatičan publici!? Zato što je on, sa druge strane gledano, dvorska luda. Ozren Grabarić (glumi Ričarda III u režiji Aleksandra Popovskog u zagrebačkoj „Gavelli”) i ja smo kolege u jednom projektu, a pošto obojica igramo ovu ulogu, razgovarali smo i složili smo se da ako obostrano pogledamo Ričarda, on je veoma smešan tip. Naravno da nije smešno kad nekog ubije, ali to kako ume da barata s ljudima to može da bude čak i simpatično. Spremajući predstavu, ja sam sve vreme imao osećaj da to što radim, kako gradim lik tokom proba, da je puno, previše, preterano. Takvo moje osećanje trajalo je sve do trenutka kad se pojavila Olga Pango koja je bila zadužena za scenski pokret. I kad je ona počela da koreografiše moje kolege, onda sam ja shvatio da nisam više tako preteran, sad nisam tako mnogo, nisam tako previše u odnosu na ostale. Tad smo već bili u potpunom skladu.

Vašu predstavu „Ričard III” režirao je makedonski reditelj Dejan Projkovski. Zanimljivo je da kad Vaš pozorišni ansambl sarađuje sa makedonskim rediteljima, veliki uspeh gotovo da je neizostavan. Šta biste rekli o radu sa njima?

Sa Acom Popovskim radili smo „Grobnicu za Borisa Davidoviča” i naša saradnja je bila fenomenalna. Sa Dejanom: „Anu Karenjinu” i „Ričarda III”. Andrej Cvetanovski je kod nas režirao „Idiota” i baš mi je bilo žao što nisam mogao sa njim da radim, ali sam siguran da će se to desiti pre ili kasnije. Samo najbolje stvari mogu da kažem o njima. Kao da makedonske reditelje uče kako treba postupati sa glumcima. Tačno znaju kad treba da prekinu da maltretiraju glumca. To je nezamislivo kako su fini. 

U obema predstavama Dejana Projkovskog igrate glavne muške uloge. U „Ani Karenjinoj” – Alekseja Vronskog, u Ričardu III – naslovnu. Svakako da su uloge drugačije, ali šta je pored toga bilo različito u vašem glumačkom radu?

Upoznali smo Projkovskog, radeći „Anu Karenjinu”. Najpre smo samo prolazili kroz roman i uzimali scene koje su nam bile potrebne da sastavimo priču. Tada sam osetio šta Dejan hoće sa nama da postigne: da ako se nešto može odigrati, onda tu nema potrebe za dijalogom. Toliko dugo smo radili za stolom da smo već pucali od energije i želje da što pre stanemo na scenu. I kad je do toga došlo, samo smo se još jednom dogovorili šta svako od nas hoće, šta oseća prema drugim likovima i kako i šta želi da postigne. Krenulo je postavljanje scena. Sve je već toliko bilo čisto da je 90% prizora ostalo do kraja, a to se inače jako retko dešava, već po tome se videlo da smo uspeli. U ulozi Vronskog stalno sam se trudio da radim neke neočekivane stvari, ili na neki neočekivan način. Šta obično pomisle ljudi kad čuju: Vronski? Da je to neko ko je jako bogat, ko je jako lep, neko ko je dobro pozicioniran i onda se zaljubi. Pa dobro, ali to može da bude čak i dosadno. Želeo sam da ga uradim na stvarno živ način. Najbolje što mi je neko rekao za ovu ulogu je: „Najviše mi se svidelo kod Vronskog što nikad ne znamo šta će biti njegov sledeći korak. Šta će sad neobično da uradi?” 

A kad ste krenuli sa radom „Ričarda III”?

Kad smo krenuli sa radom „Ričarda III”, tada smo se sa Dejanom Projkovskim već dobro poznavali. Tačno sam znao šta mogu očekivati od njega, šta on očekuje od mene i da se mogu slobodno opustiti, da će mi on pomoći. S te strane mi je bilo puno lakše. Fizički je, međutim, napornije igrati Ričarda, to držanje tela, ta poza, čitava predstava je postavljena na jakim osloncima i strogo određenim pravcima kojih se mora držati, ali na sve to potpuno zaboravljam kad sam na sceni. 

Dugo već glumite u dvema predstavama koje je režirao Andraš Urban: „Neoplanta” i „Hasanaginica”. Kako izgleda rad sa ovim rediteljem?

Što se tiče Andraša, ja sam bio kod njega u „Kostolanjiju” šest godina. I onda sam iz Subotice došao u Novi Sad, pa smo se tu ponovo sreli. Dobro sam znao na šta da računam kad Urban režira. Svi volimo njegove predstave jer se tokom procesa ostvaruje veoma lep timski rad. „Neoplantu” smo igrali od 2014. godine, a onda smo je posle pauze od četiri godine obnovili i od februara je ponovo na repertoaru. Lepo je raditi sa Andrašem Urbanom jer uvek znamo, gde god da igramo njegove koncepte, da će biti burno, uz velike ovacije. O tim predstavama se dugo priča. 

Igrate i u „Nosorogu” Ežena Joneska u režiji Nikite Milivojevića. Kakav je vaš odnos prema ovoj ulozi i kakva iskustva nosite iz rada na ovoj predstavi? 

Nikiti ću uvek biti zahvalan što mi je dao tu ulogu. To je tako dobra uloga, taj Žan u „Nosorogu” je apsolutni desert za glumca. Naravno, kad čovek radi sa tako dobrim kolegom kao što je Aron Balaž, onda je to potpuno čista situacija. Ponosan sam na to što Aron i ja istog dana imamo rođendan (30. marta). Ako mogu da navedem nekog kolegu od kojeg sam dosta naučio tokom rada u ovoj našoj struci, onda je to on.

Pozorišne ljubitelje vežu sećanja na Vašu ulogu Crnog Đorđa u predstavi „Fekete” u režiji Žanka Tomića, gde glumite herojskog vladara. Da li je u pitanju kontrast Ričardu III? 

Tu smo priču baš hteli da aktuelizujemo. Meni je uvek jako važno da pričamo o nekom nacionalnom heroju i nikada se nekom heroju ne bih narugao. Tačno znam koliko Karađorđe Petrović znači Srbima i jako to poštujem. Razmišljali smo kako bi se moglo danas to nešto uraditi što je on uradio 1804. godine počevši u Orašcu. Gde i u vezi sa čim bi trebalo da otpočne ta pobuna u ovo doba? Možda pobuna protiv potrošačkog društva? I kad smo uhvatili taj kanap onda smo samo išli za njim i naša priča se polako razvijala. Imam lepo sećanje na taj tekst, na tu predstavu i bilo mi je jako teško kad smo je „sahranili”, igrali je poslednji put. 

U poslednje vreme uglavnom igram neke negativce. I to ne samo u pozorištu nego i na filmu. Prvo, sa Darkom Bajićem u filmu “Ime naroda”, tu sam bio negativac. Onda sam radio “Tajne vinove loze”, tu baš igram negativca. A sada snimamo film sa Žankom Tomićem (“Liberta - Rađanje grada”), u kom igram neku prafrazu tog Feketea, jednog Harambašu. I ovde sam negativac, ali mi je drago što radim sa Žankom taj film. 

Ima li neka uloga koju biste voleli da odigrate?

Još kao novosadski akademista sanjario sam o tome da bi, jednom kad budem imao oko 40 godina, bilo idelno da odrigram Magbeta. Imam 40 godina i radimo „Magbeta” sa Nikitom Milivojevićem. Mislim da će premijera biti u avgustu u Budvi, onda ćemo predstavu pokazati u Beogradu krajem septembra, pa u oktobru u Novom Sadu. Tu ništa još nije dorečeno, nije precizirano ko šta igra, još uvek samo improvizujemo.

Predstava „Ričard III” Novosadskog pozorišta/Újvidéki Színház tek je otpočela svoj život na sceni. Šta Vam govore Vaše srce, duša, um, snaga?

Ovo što ću reći je osećanje vezano za bilo koju drugu našu predstavu, ali naročito snažno se osetilo u radu na „Ričardu III”. Ovde, sa ovim ansamblom, mi stvaramo predstave u ljubavi. Smatram se srećnim čovekom zbog onog što mi se dešava u životu. To treba poštovati. Želim da ostanem čvrsto na tlu sa obe noge, da se ne desi slučajno da se uobrazim. Baš cenim i poštujem svoje kolege, oni su moji prijatelji i sa njima je stvaranje neke predstave prava uživancija. 

Foto: Srđan Doroški; Novosadsko pozorište



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste