„Bes i zanos bakhovski u sebi ima mnogo snage proročke”

Emilija Kvočka
07. Mar 2022.

Antička Euripidova tragedija „Bakhe”, sa svim svojim zadatostima, u originalnoj vrhunskoj režiji, vratila se na savremene pozornice i oživela drevna (svevremena) pitanja božanskih nadmoći, čovekove sudbine na zemlji i nemogućnosti imanja vlastitih uvida u nju. U sklopu manifestacije „Igorovi dani”, u čast Igora Vuka Torbice, na sceni Srpskog narodnog pozorišta odigrana je, na rođendan reditelja, 28. februara, njegova predstava „Bakhe - kratak pregled raspadanja”, rađena u produkciji Narodnog pozorišta iz Bitolja.

Koncept predstave je kompleksan. Prolog kazuje glumica postavljajući nam pitanje ko smo mi u stvari, umemo li uopšte spoznati sami sebe i razumemo li iole pravu prirodu vidljive stvarnosti. Ona, sa ulogom devojke koja pati od shizofrenije u ovo naše vreme, koja vidi ono što drugi ne mogu i koju niko ne shvata, prepričava publici mit o Dionisu, kako je sve počelo, sa zlom slutnjom kuda će odvesti. Ekspozicija nas uvodi na rođendansku proslavu nekog predsednika (nečega? grada, oblasti, države?) novijih vremena. Imućnog, moćnog, beskrajno samouverenog. Happy birthday mister president (pred nama je izvedena aluzija na muzičku rođendansku čestitku Kenediju od strane Merlin Monro). Razgovaraju za večerom o umetnosti, književnosti, pozorištu, pitajući se imaju li više te umetnosti ikakvog smisla. Vladar je među svojim srodnicima, koji su mu svi odreda bezgranično zahvalni, obožavaju ga i ovenčavaju vencem od lovora, a na vrhuncu zabave, u pratnji ostalih, samozadovoljno peva „My way” Frenka Sinatre. Sve do momenta kad ono nešto što nadilazi čoveka ispuni prostor i počne prisutne prelamati, otvarati im oči i vraćati  ih davno unazad, u mitska vremena i tragičku obradu mita. Slavljenik, budući da sebe ni ne smatra običnim smrtnikom, jedini je slep da uvidi očiglednu preobrazbu.

Ovaj komad predstavlja žrtvenog jarca, ovna, bika, dar olimpskom bogu Dionisu, Bahusu, Bromiju – bogu vina, pozorišta, zanosa, ludila. Dionisova narav, u svemu prekomerna, željna je pomame i agresije i on zalazi među smrtnike, u pratnji svojih raskalašnih pratilja, evo ih stižu, dolaze, najavljene mističnim ritmovima: „Bakhe, Bakhe! Bromije, Bromije! Tu dražesti su, tu i žudnja. Tu slavu slavit bakhama je prosto.” Tragični zaplet je u prelazu, transformaciji iz sadašnjeg u davno prošlo vreme i grabi nezaustavljivo kulminaciji. 

Prokletstvo roda već je otpočelo. Istorija je ispisana u tragičkoj krivici, sudbini Kadmovih potomaka. Unuk Kadmov, kralj Pentej nije poštovao i verovao u dvanaestog, najmlađeg boga, Dionisa, olimpskog autsajdera, koji se tek kasnije pridružio božanskom vrhu, kad mu je Hestija prepustila mesto. Bio  je drugačiji od ostalih zato što je imao majku smrtnicu, Semelu, Kadmovu kći. Sestre stradale Semele (Ina, Agava, Autonoja) takođe nisu poverovale da je Zevs oplodio Semelu i da je njihov sin dvaput rođeni bog. Evo ga, prispeo je (kad je Pentej na svom vrhuncu), došao je da zavede svoj kult i kazni porodicu svoje majke, koja ga omalovažava i nipodaštava, da demonstrira božansku moć pred onima koji ga ne priznaju za boga. On kaže: „Ja, Dionis, sin Zevsov i kralj Tebe, vratih se, evo u svoj rodni kraj… I ovde stojim, napustiv božji lik, prerušen u smrtnika.”

Po Euripidu, bog uzima lik mladića nalik na devojku, plavih uvojaka koji mu padaju na ramena. U predstavi Igora Vuka Torbice bog će imati žensko obličje i igraće ga (ljupko i moćno istovremeno) glumica Maja Andonovska Ilijevski, duge plave kose, božanstvenog glasa i stasa, raskošne igre. Zašto je Dionis žena, pitali smo protagonistkinju: „To može da se pročita simbolično na više načina. Jedan odgovor bi bio da je Dionis u mitologiji opisan kao pola čovek – pola bog. Znamo i da je menjao oblike, nekad je bio muškarac, nekad žena, nekad je imao životinjski oblik, to opravdava i masku koju ja imam kao šminku, koja opisuje taj Dionisov animalni aspekt” – kaže za naš portal Maja Andonovska Ilijevski.

Trans i ludilo kulminiraju. Odjednom tebanske žene bivaju omađijane tvoriteljem misterija Bahusom i potpuno pomahnitaju. Postale su bakhe, bromije. Napustile su grad, popele se na breg, biju u talambase, igraju, pevaju, zamahuju tirsovima okićenim bršljanom. U tom kolu egzorcizama i stanja potpune ekstaze, nekontrolisane strasti, našle su se, uz sve Tebanke i Kadmove kćeri, Pentejeve tetke, kao i njegova majka Agava. Dionis Penteja (koga je uspeo da opčini, kao i sve druge) oblači u žensku odoru (da ga bakhe ne rastrgnu) i vodi ga na Kiteron, da vidi šta one tamo rade. Ali, pokidaće ga svakako. Raščerečiće ga, glavu mu otkinuti, rođena majka, umislivši da otkida glavu lavu. Dionis svoje slavljeno vino pretvara u krv. Nastupa beskrajna agonija. Brutalnim scenama  ne nazire se kraj, a događa se ono što je odavno već predodređeno u zvezdama. Prokletstvo se nastavlja, a mi smo isuviše slepi da ga vidimo. Hor se utišao. Omađijanost se razišla. Nastupio užas i strava. Dekonstrukcija mita. Šta dalje? Kuda? Vodi li uopšte neki put u zemlju blaženih? Epilog je bez reči. Mukla tišina.

Monumentalna scenografija koju je za predstavu uradio Valentin Svetozarev,  praktična je i fantastično osmišljena, smeštena u veliki boks koji može da predstavlja zidove doma ili zidine Tebe. U samom centru nalazi se raskošan barokni luster ispod kog su stolovi i stolice, koji neprestano menjaju raspored. Kostimografija Blagoja Micevskog sudarila je dva sveta, antički i današnji, u jednu novu dimneziju. Muzika za predstavu, koju je komponovao Aleksandar Dimovski, na momente je veoma sugestivna, izbija u prvi plan i priprema  nas za ono što tek treba da se desi. Glumački ansambl Narodnog pozorišta iz Bitolja u čijem prvom planu su uloge Penteja, Agave, ali i svih ostalih umešno je odgovorio rediteljskim zahtevima. Uloga Dionisa, lica device, definitivno je veliki iskorak u predstavi. Maja Andonovska Ilijevski nam otkriva da je Igor Vuk Torbica imao jasan koncept i tačno znao zašto radi ovaj komad i zašto je kasting takav kakav jeste: „Naša predstava je predstava o raspadu čoveka, porodica, pozorišta, bogova, sistema, ideala, idola… i svako od nas je deo tog raspada.” Pitali smo je i o iskustvu rada sa rediteljem, na šta nam je ona odgovorila: „Bila je velika čast i radost raditi predstavu sa Igorom Vukom Torbicom, sa jednim strašno inteligentnim i strastvenim mladim umetnikom.  Probe su bile intenzivne, sa puno analiza i razgovora o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, politici, identitetu, čovečnosti, pozorištu. Igor nas je svaki dan podsećao da je sa verom u pozorište sve moguće. Za svakog od nas njegov rad je bio majstorski, filigranski precizan. Bila su i druženja, tako da nam je Igor postao i prijatelj. Strašno nas je pogodila njegova smrt. Nije slučajno da je dobio ime Princ teatra.”

Predstava pokreće zapitanost nije li Kosmos postao Haos, da bi sve još jednom moglo da počne?! Toga dana bio bi trideset peti rođendan Igora Vuka Torbice. Bila je te večeri pred novosadskom publikom jedna od najboljih njegovih režija.



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste