„Hello darkness, my old friend…” 

Poslednje večeri festivala „Nedelja promene”, nedelje koja je trajala duže od svih, u čast Dostani Nikolić, dogodile su se burne misli i probudile snažne emocije u ljudima koji su odlučili da tada budu u gledalištu. Pred njima se odigrala predstava „Za šta biste dali svoj život?”, u produkciji East West Centra,  koju je režirao Haris Pašović. U koprodukciji sa Pozorištem Promena, Bosanskim narodnim pozorištem Zenica i Novosadskim pozorištem/Ujvideki Szinhaz  stvorena je ova potresna,  bolna igra zato što sve u njoj jeste, bilo je i biće -  istina. Govori o idejama, idealima, ideologijama.

„Bolje umreti za ideju koja će živeti, nego živeti za ideju koja će umreti!” reči su južnoafričkog antiaparthejd aktiviste Stiva Bikoa, jednog od bezbroj žrtava ovog sveta i heroja ove predstave. Ovde se, dakle,  radi  o onima koji su se borili do smrti za svoje ideje i stradali za njih poput Đordana Bruna, Federika Garsije Lorke... Radi se i o onima koji obuku proklete samoubilačke prsluke, pune eksploziva, i po nagovoru Safije, Tamilske tigrice, raznesu sebe (ili o borcima irske republikanske vojske, ili o japanskim kamikazama). Ali ponajviše o onima koji su imali iznenadne i čiste smrti jer su ih ubili, koji su se, poput brojnih žrtava terorističkog napada u Parizu, tu slučajno zatekli.  

Dok u medijima svakodnevno gledamo, slušamo, čitamo brojke ranjenih i ubijenih, ovde vidimo glumce koji glume stvarne, konkretne ljude, pojedince sa svojim identitetom, imenom i prezimenom, stradale u eksplozijama mržnje među ljudima u svetu. Pred publikom su žrtve oslobodilačkih borbi, rasističkih deljenja, samoubilačkih misija, naučnih i umetničkih preokreta, propalih ideologija, antisemitističkih genocida, nuklearnih i terorističkih katasrofa… Ljudi inspirisani idealima i zaslepljeni svojim idejnim ciljevima, ideologijama, u svojoj odanosti, u borbi protiv uništenja, za održnje, spremni su za samouništenje uz uništavanje mnoštva nedužnih.  Da li su oni predodređeni za smrt? Ili je u pitanju doslednost zahtevima vođa (odabranih, nametnutih)!? Ili je reč o ekstremizmu kao izazovu,  dok dobri, nevini, ljudi iz dana u dan postaju žrtve izopačenih levica i desnica, verskih nesuglasica, lokalnih i globalnih ratova. Šta je sa njima? Ima li kraja ovom svetskom ludilu?

Scenografija Lade Maglajić i Vedada Orahovca  osmišljena je tako da svakog glumca odvaja od gledalaca samo uzdignutim punktovima, na kojima oni stoje i pri svakoj novoj ulozi samo zamenjuju mesta, provlačeći se kroz publiku, koja je razbacana na sceni. U samom središtu scene, ispod glavnog punkta, nalazi se zvučnik iz kog u navratima čujemo nerazumljive zvukove, koji kao da potiču iz neke revolucije. Publika nikako ne uspeva da dokuči odakle dopuru ti zvuci. Kosimografija Irme Saje oblači sve protagoniste u ista odela, robijaške košulje, koje se razlikuju samo po broju koji je na njima napisan. Svi smo zatočenici ludila sveta. Iako minimalistički nastrojena, predstava je puna sitnih, ali za scenske radnje veoma upečatljivih rekvizita, poput nacionalnih simbola, marama, zastava, tehnologija i oružja - znakova koji su obeležili istoriju sveta. Tomas Stjuart je osmislio izvanredne koreografije koje se, u svakom trenutku predstave, uklapaju u određeni prostor i vremenske periode o kojima govori scenska slika ili prizor. Kao najsnažnije, s punim pravom, treba izdvojiti muziku koju je izabrao, obradio, aranžirao i komponovao Rastko Ilić, koja je veoma efektna u prelazima. Numere, poput španske revolucionarne pesme „Ay Carmela” i  završne kompozicije u predstavi „The sound of silence” nikoga nisu ostavile ravnodušnim. Udaraju direktno u mozak i srce. Sva ta muzika, ples, pozorišna igra, poruke reditelja, scenografa, kostimografa, autora tona, svetla… preneti su snagom umetničkih moći brojnog mladog ansambla (iz nekoliko navedenih pozorišnih kuća) glumaca ukrštenih, energičnih, požrtvovanih do poslednjeg svog atoma.

Postoji život posle svake smrti. U nekom obliku. Duša je besmrtna. Valja o tome razmišljati. Brojni su uspeli, pripadaju večnosti, što se da videti u ovoj moćnoj predstavi. „Za šta biste dali svoj život?” - scenska izvedba daje primere iz prošlosti i istovremeno propituje publiku. Verujemo li dovoljno jako u svoje ideale i borimo li se svom snagom za njih? Koliko su naši životi uopšte vredni i šta će preostati? Francuski književnik i teatrolog Antonen Arto, koji je istaknut u tekstu predstave, u svom delu „Pozorište i njegov dvojnik”  kaže: „Treba verovati u smisao života koji će se obnoviti zahvaljujući pozorištu.” I mi verujemo.

foto: Pozorište Promena; Lea Bodor;