Poslednje večeri jubilarnog desetog Anfiteatra, publika je imala priliku da pogleda čak dve predstave: „Ghosts are dancing”, reditelja Majkla Divajna, koprodukciju Grupa Grupe i Malog pozorišta iz Novog Pazara, kao i komad „Vrpca”, autorski projekat Aleksandre Arizanović.
Divajnovo interesovanje za mitološke priče, ali i dobro poznavanje istih, već smo upoznali na četvrtom Anfiteatru režijom „Euridike”. „Ghosts are dancing” je konceptualno izvođenje mitološke priče o Trojanskom ratu, inspirisano stihovima Homerove „Ilijade”. Izvedena na neverovatno sceničnoj terasi na obali Ibra, uz jednostavne crne kostime umazane krvlju i crvene ogrtače koji će odvojiti Ahejce od Trojanaca, ova predstava oduševiće sve obožavaoce grčke mitologije, ali i privući nove. Međutim, ispod tog sloja očitavanja, Divajn će kroz osavremenjen tekst vešto izvući i priču o besmislu rata, posredno je stavljajući u današnji, ali i svevremenski kontekst. Sara Gajović kao Hekaba je dominantna i uverljiva, predstavljajući moralnu vertikalu tragedije, dok je gluma izrazito mladih polaznika dramskih studija iskrena, dopadljiva i ubedljiva i tera nas da ovu priču zaista doživimo blisko srcu.
Najbolji izraz kojim se „Vrpca” Aleksandre Arizanović može opisati jeste „koncentrisana ljubav”. Ljubav u tekstu koji Aleksandrin glas iz ofa govori, ljubav između majke i ćerke na sceni, ljubav između Aleksandre i pozornice, prolila se kroz salu Kraljevačkog pozorišta među publiku, pa se u momentima tihe muzike na sceni, u gledalištu čulo šmrcanje i otvaranje papirnih maramica. Dok „pleše na svoj glas”, Aleksandra nam priča priču o momentu kada je saznala da ima rak. O trenucima inicijalnog straha i bespomoćnosti. O reakciji svoje majke Jelice kada je saznala ovu vest. O gubitku oca kome je njena bolest bila poslednja stvar koju će upamtiti. Međutim, način na koji ona doživljava i progovara o ovim događajima ne odražava ni najmanju količinu straha, a ton je razgaljujuće optimističan i poletan. Vodeći se idejom da, ako voliš svoj život, onda je i sve što se u tom životu događa sigurno najbolja stvar koja se može dogoditi, Aleksandra nesebično sa svojom publikom deli svu tu životnu ljubav.
Nakon ovog izvođenja, i višeminutnog aplauza, festival je svečano zatvorila glumica Nevena Nerandžić, poželevši nam ujedno dobrodošlicu na jedanaesti Anfiteatar 2024. godine: „Želim da zahvalim svima u ime cele ekipe festivala, želim da zahvalim Aleksandri i Jelici što su nam dale ovu ljubav kojom ćemo zatvoriti deseti Anfiteatar, i istom tom ljubavlju vas pozivam da sledeće godine dođete na jedanaesti. Živeo festival!”
Anfiteatar festival svake godine dodeljuje i nagradu M.I.C.K. za najperspektivnijeg/u mladog umetnika/cu, a ove godine ta nagrada je pripala Emi Muratović za ulogu u predstavi „Bruklin i mačke u kontejnerima” Regionalnog pozorišta Novi Pazar.
Foto: Milica Šolajić Popović
