„Ovde se ljudi rađaju s nadimcima”

Druge večeri Anfiteatar festivala, u punoj sali Kraljevačkog pozorišta, odigrana je predstava „Bruklin i mačke u kontejnerima” Regionalnog pozorišta Novi Pazar. U pitanju je prvenac mlade dramske spisateljice Vide Davidović, a za režiju je bila zadužena Jelena Bogavac.

Ulazeći u salu, na sceni zatičemo jednu prosečnu birtiju, pomalo razrušenu od prethodne večeri, sa dvoje stalnih gostiju uspavanih za stolovima. Gde se radnja tačno odvija, ni u jednom trenutku ne biva eksplicitno izrečeno, shvatićemo već tokom predstave, da je to svuda oko nas. U kafanu stiže gazdarica, čime i započinje dinamika predstave, a pred nama se otvara prostor za tipičnu komediju naravi. Replike između likova su nam poznate, jednostavne, iskrene i neodoljivo duhovite i publikom se prolama glasan smeh. Iako nam je jasno da se radnja odvija u sadašnjosti, kostim i scenografija – većinski projektovana na platno u pozadini scene – suptilno naglašavaju da su naši likovi zaglavljeni u svojoj prošlosti.

Ova postavljena komedija naravi počeće da preuzima ključ izistinske psihološke drame u trenutku kada među ove „mačke u kontejnerima” stiže „Bruklin” u igri Eme Muratović, devojke koja je odlučila da izađe sa utabane staze kojom je ovakva sredina vodila i izabere neki drugi put, otišavši na studije u inostranstvo. Njenim povratkom započeće se proces rekonstrukcije sećanja – ličnih i kolektivnih – poređenjem različitih perspektiva, uslovljenih alkoholom i drogom, čini se na jedan lagan način na koji se o minuloj prošlosti i govori. Međutim, klimaktično otvarajući nove etape ove retrospekcije, shvatamo da se pored sećanja rekonstruišu i ponovo proživljavaju traume. Traume međuljudskih odnosa, one porodične i ljubavne, traume prvih iskustava, psihičkog, fizičkog i seksualnog nasilja. Na mestu gde se sve relativizuje, žrtva postaje nasilnik, a nasilnik žrtva, eksplicitno se iznose uzročno-posledične veze i obrasci ponašanja, na način koji publiku uznemirava, ljuti, ali je ne ostavlja bez empatije za svakog pojedinačnog aktera. Lik Rifata Rifatovića donosi naročito mučan trenutak u svom užasnom otkrovenju da je devojku koju je voleo i u kojoj je pronalazio jedini smisao u svom rasulu – silovao. Ono što ostaje da visi u vazduhu jeste činjenica da drugačije nije moglo biti. „Nikome od vas ne znam ime. Je l’ vi imate imena, ili se ovde ljudi rađaju s nadimcima?” replika je koja će neposredno uputiti na zapisane sudbine ovih arhetipskih likova, ali i količinu snage i hrabrosti da se toj sudbini odupre.

Režija Jelene Bogavac očekivano je slojevita, intimistička, ali sveopšta; lična, ali i kolektivna; duhovita, ali bolna i katarzična. Povremene stereotipne šale i izbor muzike uz koju likovi razuzdano pevaju i igraju pružaju publici komični predah, i dalje ne razbijajući karakter komada i savršeno korelirajući sa jedinstvom mesta, vremena i radnje. Glumačka postava spretno iz likova sadašnjosti prelazi u one iz prošlosti, i obratno, na način koji je gledaocu nedvosmislen i jasan. Sve ovo čini jedno zaokruženo dramsko izvođenje, čiji je katarzični završetak i kraljevačka publika ispratila stojećim ovacijama.

Treće večeri festivala, od 21 h u kafani Pariz, odigraće se monodrama Milene Božić „Nana” u režiji Tijane Vasić, a u okviru pratećeg programa od 19 h u Thrill baru održaće se promocija knjige „BoxWhatBox Book” reditelja Majkla Divajna.

Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste