Kao i mnogima i nama je pandemija korona virusa pokvarila mnoge planove, a najviše onaj za proslavu našeg trećeg rođendana. No, odlučili smo da nas to ne spreči da sa vama pojedemo virtualno parče torte (ili dva) i kroz intervju prikažemo kako razmišljaju ljudi koji stoje iza sajta Hoću u pozorište. U nastavku odgovaramo na pitanja koja ste nam slali na instagramu i na još neka koja smo mi dodali. Hvala vam što ste uz nas, nadamo se da se družimo na letnjim festivalima, a ovo ćemo nadoknaditi sledeće godine.
Kako ste došli na ideju da osnujete (pokrenete) Hoću u pozorište?
Nikola Bešlić: U januaru 2014. sam bio u pozorištu posle dugo vremena, gledao sam „Šine” u JDP-u, sa fenomenalnom glumačkom postavom (Glogovac, Đuričko, Madžgalj, Sergej, Boris Milivojević...) i bio sam oduševljen. Ali nisam znao šta gledati sledeće, šta je dobro, šta je smešno, šta je dosadno. U nekom narednom periodu ideja da sve to okupim na jednom mestu krčkala se u meni, da bih je sproveo kroz svoj diplomski rad na FON-u. Nakon odbrane kolega Bogdan mi se pridružio u misiji da pokrenemo sajt, zatim smo na fejsu tražili ljude koji dele našu ideju i tri godine kasnije - evo nas ovde.
Zbog koje predstave ste zavoleli pozorište?
Ines: „Urebesna tragedija” Narodnog pozorišta Republike Srpske.
Marija Jaćimović: „Divlje meso”, predstava u kojoj sam glumila kao deo Gnjilanskog amaterskog pozorišta u srednjoj školi. Tu sam otkrila m n o g o o pozorištu.
Teodora: „Beton mahala” definitivno!
Milica Amidžić: „Životi drugih, pisma sebi”, master predstava klase Nikite Milivojevića.
Mila: Čini mi se da je bila „Mala sirena” ili „Pepeljuga” u pozorištu „Boško Buha”.
Jovana Stanković: Bila sam prvi ili drugi razred osnovne škole kada nas je učiteljica grupno odvela u pozorište da gledamo „Hasanaginicu”.
Kaća: „ZDRAV(o) ŽIVOT(e)!)/High life” Srpskog narodnog pozorišta.
Bogdan: Mislim da zbog celog repertoara Boška Buhe, Duška Radovića i Dadova, gde me je baka vodila kao malog.
Aleksandra Nikodijević: „Gospođa ministarka” - predstava u kojoj sam glumila u srednjoj školi.
Kada ste imali najveću tremu?
Miljana: Pred uzimanje prve izjave. Trema je do danas i dalje pristuna, ali je čini mi se podnošljivija.
Milica Sučević: Najveću tremu sam imala kada sam prvi put preko telefona (ne volim da pričam preko telefona) ugovarala intervju koji će se kasnije održati uživo. Ogromno ushićenje je nastalo posle razgovora.
Marija Jaćimović: Na video intervjuu za HuP, iskreno.
Milica Amidžic: Posle premijere „Tartifa” u SNP - u, kada sam čekala za izjave. Eksirala sam čašu belog vina i čekala ispred Treme (!). Naišla je Hana Selimović i tada sam je upoznala i bila njen najveći fan ikada, otprilike. Bilo je mnogo smešno, ali mi se čini da joj je bilo simpatično!
Koji sve ljudi moraju da iskomuniciraju kako bi nastala jedna objava na sajtu HuP-a?
Na ovoj šemi je prikazan jedan mali deo funkcionisanja našeg portala, iza toga je još mnogo stvari koje su neophodne da bi se HuP kotrljao, ali o tome nekom drugom prilikom.
Kako ste baki i dedi objasnili šta je HuP?
Tara: I dalje nisu sigurni kako to sve tačno ide, ali vole da se hvale mojim tekstovima.
Bogdan: Veoma lako, s obzirom da je baka jedan od „krivaca” zašto volim pozorište.
Ana Ciglar: Toliko uspešno da se svodi na: - Evo radim nešto za „ono oko pozorišta”.
Danica: Mislim da još uvek nisu sigurni kako je moralno prihvatljivo da tekst ne prođe kroz ruku, nego se kuca.
Kako provodite vreme u samoizolaciji?
Mila: „Od sutra počinjem da učim”.
Marija Jaćimović: Na sreću ili žalost (?) iste su mi obaveze, jedino što ih obavljam uvek iz fotelje sa laptopom u krilu.
Sonja: Pod parolom neću odmah navaliti da učim, ajde malo da odmorim, uzela da sredim policu sa knjigama i pronađem prvu knjigu koju sam pročitala, a da nije bila školska lektira… Ne pamtim kada sam bila toliko oduševljena, uhvatila me neka nostalgija... I da, svaki dan putem interneta učim grčki jezik (obožavam ga pa baš da vidimo šta se za 100 dana može savladati!) Mada nešto mi ova izolacijane pada tako teško!!!
Jovana Hadžijojić: Sviram temu iz serije „Bolji život” na klaviru, a kad mi bude baš žao komšija pređem na metalofon, tiše je.
Sara: Slažem puzle i jedem.
Kada ste bili najponosniji HuPom?
Milica Amidžić: Kada smo tokom kampanje za projekat „Mladi Hoće u pozorište” dobili ogromnu podršku i mnogo lepih reči o našem radu i uvideli koliko ljudi zapravo primete i cene strast sa kojom radimo sve ovo!
Milana: Kada sam bila na različitim skupovima, gde su me prijatelji ili saradnici predstavljali nekim drugim ljudima i vidno oduševljeni predstavili mene kao urednicu HuP-a i rekli koliko je naš rad važan, pa je to onda lančano naišlo na dodatno oduševljenje i radoznalost, na taj način je došlo do novih kontakata, prijateljstava, prezanimljivih razgovora i sl.
Marija Jaćimović: Bili smo žiri okruglog stola na Urban festu. Akcenat na Ž I R I !
Milica Sučević: Kada je par ljudi iz mog društva, koji nisu ljubitelji pozorišta, reklo da radimo nešto korisno i važno.
Neda: Mnogo puta, ali prvi je bio tokom i nakon proslave prvog rođendana, kada smo Nikola i ja sedeli na afteru kod njega i konstatovali - jbt, pokidali smo! Mi smo sve ovo organizovali, ljudi su došli i sve je bilo top. (osim torte koja se otopila)
Da li ćete prodavati bedževe opet?
Samo da prođe vanredno stanje, spremamo svašta zanimljivo. Stay tuned.
Najsmešnije ili najčudnije iskustvo sa terena?
Nikola Bešlić: Kada smo Bogdan i ja išli na razgovor o saradnji sa tadašnjom direktorkom Reflektor teatra, ona nas je u jednom trenutku pitala: „Momci je l’ vi meni persirate? Ja sam '92. godište. Prestali smo da joj persiramo i nastala je jedna divna saradnja.
Jovana Stanković: Na Urban festu u Nišu, 2018. godine, predstave su se igrale u parku Čair i posećenost je bila tolika da nije bilo dovoljno stolica. Pre prve predstave su me nekako smestili, ali pre početka druge predstave, pošto se menjala lokacija tu u parku, samo sam videla jednu ženu koja nosi stolicu iznad glave, ide prema meni i kaže: „Evo stolica za Hoću u pozorište!”
Milica Sučević: Milica Amidžić i ja smo tokom 53. Bitefa bile u cajtnotu za dogovoreni intervju sa Igorom Vukom Torbicom. Čak smo i lokaciju promašile i shvatile da moramo da trčimo do Narodnog pozorišta i tek je tad krenula avantura. Kretale smo se po hodnicima, spratovima, stepenicama, ulazile u neke prostorije kako bismo ga našle i shvatile smo da se vrtimo ukrug. Sve je izgledalo kao da smo u lavirintu. Pošto smo bile puštene da se same snalazimo po objektu, u jednom trenutku smo gotovo upale na probu predstave. Posle bezuspešnog snalaženja i utiska kao da ćemo „izgubiti” ovaj intervju, jedan od zaposlenih sa portirnice nas je odveo do Torbice, a intervju je prošao uspešno.
Kako vam se čini online pozorište?
Jelena Janković: Iako smatram da se čar pozorišta ogleda baš u neposrednosti i povratnoj reakciji publike, ipak, u potpunosti podržavam ideju o online pozorištu. Osim što ljubiteljima pozorišta pruža alternativu u toku vanrednog stanja, obezbeđuje i jedan vid promocije, pružajući mogućnost da se sa pozorištem bolje upoznaju i oni koji iz nekog razloga nisu bili u prilici ili su o njemu imali predrasude.
Milica Sučević: Da se online pozorište pokazalo kao dobro jeste primer FIST-a, festivala koji je na ovaj način uspešno realizovan. Online pozorište nije sasvim doprlo do mene, jer osećanje kad posmatram glumce na sceni ne može ništa da zameni. Smatram da se pravi utisak neke predstave oseti u neposrednom kontaktu glumaca i publike.
Zašto volontiraš (u HuP-u)?
Aleksandra Reves: Zbog ljubavi prema pozorištu. Ništa ne može da me toliko upotpuni kao gledanje predstave koja te u najmanju ruku produhovi, a ako pored toga imam priliku da pišem o njoj, pričam sa glumcima i rediteljima u ime portala koji je već sad postao fenomen za sebe, to je onda samo bonus.
Ana Koprivica: :Ja bih da odgovorim pošto sam se ja pridružila van svih konkursa. Možda ću zvučati patetično kad ovo kažem, ali HuP nije samo portal, nikad nije to bio, niti će biti. Hup je ideja, vrednost i ljubav prema pozorištu. HuP je prilika za mene da prikažem drugima lepotu pozorišnog sveta. Ni u jednom opisu posla se nisam pronašla onoliko koliko u opisu HuP-a. I kao što već povremeno pomenem, jedino od HuP-a nisam mogla da se oprostim pri odlasku u inostranstvo.
I moram da dodam da mi je koordinisanje lektorskog tima pomoglo da znatno poboljšam ličnu organizaciju i uopšteno poboljšam organizacijske veštine i takođe lakše uočavam detalje.
Ines: Prijavila sam se da budem HuP volonter jer nisam želela da me praksa gnjavi i crpi mi energiju, već da ona bude baš onaj dio mog života koji će me dodatno inspirisati. A ja, verujte mi, uživam svaki put kada se prihvatim nekog zadatka koji se tiče HuP-a i dobijam neprocenjivo iskustvo i znanje koje ne bih dobila ni na jednom drugom mestu. izmeniti, skratiti mnogo
Danica: Kada ste mladi, pogotovo u svetu koji ima 7 milijardi ljudi, jako je teško da vas neko shvati ozbiljno. Ja volim HuP - portal koji je dokazao da iz samoinicijative mladih ljudi može nastati nešto ozbiljno i vredno pažnje. Za mene je volontiranje ovde mnogo toga - vežbanje pisanja, planiranje svog vremena, češće posećivanje pozorišta, modiranje za ista, uspostavljanje kontakata, druženje, probijanje leda, ali i ključ za otvaranje mnogih vrata.
Kaća: Volontiram zato što se na taj način rad portala temelji na istini, uzajamnom iskustvu i prenošenju znanja.
Šta ti je omiljeni deo izveštavanja sa festivala?
Miljana: Novi ljudi.
Mila: Adrenalin.
Milica Amidžić: Lepe akreditacije.
Jovana Stanković: Okrugli sto.
Nikola: After na terasi.
Neda: Hotel bez interneta.
Aleksandra Reves: Jedna baka koju viđam na skoro svim festivalima i koja me oslovljava sa „dobra devojčice”.
Kaća: Energija.
Milica Sučević: Metež.
Kako je izgledao tvoj prvi intervju?
Nikola Bešlić: Video sam da je Rale Milenković vrlo aktivan na fejsu, kontaktirao sam ga, pristao je, poslao sam mu pitanja. Ali odgovora nikako, nakon nekoliko podsećanja Raletu sam rekao da ću svakako biti na njegovoj predstavi u DKSG-u, pristao je da intervju uradimo posle izvođenja. Rezultat je 45 minuta razgovora pretočenih u prvi intervju za HuP i moj prvi intervju u životu. Velika čast.
Sonja: Samo ću reći da sam od treme dobila temperaturu i jedva otišla na predstavu, ali sve se dobro završilo…
Milana: Moj prvi intervju je bio preko Skajpa, i to dok sam bila van Srbije. Tada sam tek postala deo HuP Ekipe i inspirisana idejom da smo mladi i da smo publika koja stvara sadržaj za iste takve ljude, razmišljala sam sa kim bih mogla da radim, pa sam tako radila sa mladim i još neafirmisanim glumcima, Leom Jevtić i Stevanom Jovanovićem.
Mila: Pred intervju sa Tikom Stanićem sam tremu imala unapred da nedeljama nisam smela ni da ga pozovem. Na dan intervjua sam povraćala zbog toga, a otišla sam pola sata ranije jer sam čula da ne voli kašnjenje. Čekam ga holu Ateljea 212, on kasni. Zvoni telefon: Tika Stanić.
-Pa gde si ti jebemu miša. (šaljivo)
-U holu.
-Šta ćeš u holu, dolazi u bife, to je za publiku, ovo je pozorište.
Našla sam bife i rekla mu da umirem od treme. Brzo me je ubedio da nema potrebe. Prošlo je sjajno!
Da li ti je angažovanje u HuP-u doprinelo ličnom razvoju neke veštine, koju si mogao da zatim primeniš negde van HuP-a?
Nađa: S obzirom da sam usmerena na akademsku zajednicu, dosta mi je pomogla lektura tekstova HuP-a prilikom sastavljanja sopstvenih članaka. Takođe, dobila sam već drugu priliku lektorisanja knjige. Međutim, najbolji deo je što širim lični rečnik, jer uvek naučim neki novi izraz ili reč.
Jelena Petrović: HuP mi je omogućio pristup scenskoj fotografiji i od tada je počela igra svetlosti i senki na jednom višem nivou. Fotografisanje jedne predstave iziskuje da uključite sva čula, razvijate osećaj za ritam reči i muzike koja može da vam nagovesti pravi trenutak za fotkanje i brzo reagovanje. Sve to mi je doprinelo razvoju koncentracije, oštrom oku, boljem kadriranju i odgovornosti da jedna fotografija uspe i bude kvalitetnija, kako kod scenske, tako i kod ulične i portretne fotografije koju volim.
Marija Jaćimović: Ja sam došla u HuP da ne bih dizajnirala samo ono što mi profesori zadaju. To je zapravo bio prvi korak ka ”osamostaljivanju” u radu, tako da sam sve sledeće nefakultetske dizajnerske izazove prihvatala lakše, sa više iskustva i samopouzdanja.
Neda:.Na ličnom planu protekle tri godine u HuPu su mi donele, pre svega, osvešćivanje sopstvenih mana i vrlina, unapređenje komunikacije sa novim ljudima, prihvatanje drugačijih stavova i mišljenja i još mnogo toga zaista... Mogla bih ovako do sutra. Što se profesionalnog tiče, trenutni posao koji radim dobila sam dobim delom zahvaljujući angažmanu u HUPu, pre svega jer mi je direktor Nikola Bešlić pisao preporuku koja je bila potrebna da bih uopšte aplicirala na poziciju za koju mi je taj isti čovek poslao link konkursa. :) Nedavno je zahvaljujući HUP-u usledila i sardanja sa SKCNS u okviru projekta BeSpectAtive itd. U suštini, kako kaže jedna poznata reklama - da nije bilo HUPa, ja danas ne bih bila ovo što jesam.
Da li se kolege druže i privatno?
Naravno, tu su rođendani, odlasci na festivale Exit, ŠLF, Nišvil, obični izlasci, slučajni ili namerni susreti širom Srbije, a i Evrope... Pogledajte
Nadamo se da vam se svidela ova naša torta! Hvala vam što nas pratite, bez vas ove 3 godine ne bi imale mnogo smisla.