Narod će ćutati

Četvrte večeri, ujedno i poslednje, u letnjem delu Šekspir festivala, odigrana je predstava „Hamlet – evidencija zločina jedne monarhije” kazališta Marina Držića iz Hrvatske.

Predstava je nastala kao adaptacija dela „Dan smrti u istoriji o Hamletu” Bernarda-Marie Koltèsa i „Hamleta” Viljema Šekspira. Kao proizvod tih adaptacija, ova predstava ne fokusira se na Hamleta i njegova osećanja, na šta smo navikli, već za glavnu okosnicu radnje uzima monarhiju i zločine koje su ljudi u njoj počinili.

„Uvijek i svugdje na zemaljskom pozorištu ista drama, isti dekor. Na istoj, ograničenoj sceni bučno čovječanstvo, zaluđeno svojom veličinom, verujući da ono jeste svemir, živeći u svom zatvoru kao da je neizmjeran prostor, samo da bi uskoro potonulo sa zemaljskom kuglom, koja je, s najvećim prezirom, nosila teret njegove gordosti. Ista monotonija, ista nepokretnost na tuđim zvijezdama. Svemir se neprestano ponavlja i vrpolji se u mjestu. Vječnost beskonačno i nesmetano izvodi jednu te istu predstavu.” jeste citat koji se reflektuje na platnu koje se nalazi na sceni pre početka same predstave. Tim početkom uvodi nas odmah u zločin koji je počinjen nad Hamletovim ocem i sve što se zbilo nakon toga.

U ovoj verziji likovi koji se pojavljuju jesu Ofelija, Hamlet, Gertruda i Klaudije. I kao parovi predstavljaju kontrast i suprotstavljaju se jedni drugima, kao dve strane u državi. Naravno, nakon braka Gertrude i Klaudija, počinje Hamletovo ludilo i iz toga rađa se brak sa Ofelijom. Kao i sve što nastane u neprirodnoj situaciji i njihov brak ne funkcioniše dobro. Tako se Gertruda doseti da manipuliše Ofelijom i time promeni celokupni odnos svih likova u predstavi. Kroz odnos Hamleta i njegovog očuha, rediteljka je želela da prikaže odnos jednog običnog građanina koji je dobio pravo glasa, međutim se ne može suprotstaviti višoj sili, odnosno – državi.

Iako je tematika savremena i svako se može poistovetiti sa nekim od likova i njihovim odnosom sa državom, na izuzetno specifičan način je ideja preneta na scenu. Neki gledaoci izašli su usred predstave, jer bilo je otežano gledati predstavu čija se suština ne razume sve do samog kraja. Počinje izvedbom pesme „Everybody knows”, mikrofon se koristi tokom celog igranja, u jednom trenutku likovi iz kofe prosipaju živu ribu i cela sala počinje da miriše na pijacu i sve se to dogodi u jednoj predstavi, čime većina gledalaca vidno nije bila zadovoljna.

Atmosfera koju scenografija gradi doprinosi da razumemo i na neki način osetimo stanje likova. Jedna providna zavesa koristi se kako bi podelila scenu na dva dela. Likovi je pomeraju kako bi označili početak naredne scene. Sve je crno-belo sa sivim tonovima, monotono – baš onakvo kakvu bi atmosferu i trebalo da prenese. Na kraju predstave između zavesa počinje da izlazi voda i svetlo je upereno u Ofeliju, koja tu stoji u beloj haljini, taj prizor je vizuelno najupečatljiviji, dok je izvedba Marije Šegvić, ne samo u ovoj sceni već i kroz celu izvedbu, upečatljivija i od tog prizora. Sečenjem žive ribe na sceni i prosipanjem soli, starim stolovima i svim ostalim delovima rekvizite, oslikava se identitet oskudnog življenja i ostavlja mističan i mizeran osećaj.

Kostimi u predstavi menjali su se često, na svakoj drugoj sceni, te je Ofelija promenila dosta odevnih kombinacija, koje su ovo moderno tumačenje Hamleta načinile još modernijim. Njena šljokičasta haljina, duga bela haljina, Hamletovo telo koje je obojeno sivom farbom, crni šorts, farmerke i svi ostali delovi kostima rezultirali su modernizam.

Da li nas vlast postavlja u mehanizme koji čoveka teraju na nasilje, dominaciju, ludilo i užas? Na zlo? Šta je to u stvari zlo i da li je odabir istog sam zločin? Koliko prava na izbor imamo kada nam neko motri svaki pokret? Da li će to ikada prestati i koliko će dugo narod ćutati?

Drugi deo Šekspir festivala predviđen je za oktobar i novembar. Otpočeće premijerom predstave Nikite Milivojevića „Makbet” u ambicioznoj koprodukciji Srpskog narodnog pozorišta, Beogradskog dramskog pozorišta, Grad teatra Budva i Novosadskog pozorišta  Újvidéki Színház.

Foto: Šekspir festival