Sinoć je u Beogradskom dramskom pozorištu predstavom „Living room” reditelja Ersana Mondtaga otvoren festival RUTA (Regionalna unija teatra), koji čini šest reprezentativnih pozorišnih kuća regiona, ujedinjenih u estetskom, repertoarskom i organizacionom modelu. Festival je kratkim govorom o značaju pozorišne umetnosti za društvo otvorio pozorišni reditelj Jagoš Marković.
Odmah na početku valja napomenuti: ova predstava nije nalik drugima, jer narušava pravilo da se predstavom obično obrađuje jedan značajan segment života protagonista priče. U čitavih sat i po vremena, magijom rotacije scene, stalo je četrdeset godina života jedne žene.
Predstava otpočinje vrlo jednostavno, u prijatnoj atmosferi dnevne sobe. Prosti komadi nameštaja, kuhinja, miris sveže spremljene hrane, samo su detalji koji publiku uvlače u prikladnu svakodnevicu mladog bračnog para koji čine operska pevačica Katarina Malković, čiju ulogu tumači glumica Iva Ilinčić, i njen suprug Milan, koga tumači glumac Ljubomir Bulajić. Onog momenta kada se na televiziji čula monumentalna rečenica „Umro je drug Tito.”, njihovi životi se rapidno menjaju. Tog istog dana otkazana je premijera opere „Toska” koja je za Katarinu predstavljala ulogu života. Muž uz ostavljenu ceduljicu na stolu, kao vojno lice odlazi u rat i tamo gine. Scena se menja, prošlo je skoro četrdeset godina, a mi glavnu junakinju, koju sada tumači Vesna Čipčić, zatičemo u skoro istom stanu, sa istim navikama i istim emocijama. O prošlom vremenu publika saznaje na veoma neobičan način, uz njen poslednji intervju za Radio Beograd 202 sa legendarnim Dejanom Đurovićem.
Završnica predstave je spektakularna. Scene se neprestano rotiraju, a Katarina svakim prelaskom iz jedne u drugu, otvara neki segment svog života. Jednog momenta se čak sučeljava sa svojom mlađom verzijom, koja je fiksira pogledom, kao da je krivi zbog odluka koje je donela. Onog momenta kada ugleda svog pokojnog supruga, preplavljena emocijama, povlači se na kraj scene, a zavese se spuštaju. Držeći Milanovu sliku u ruci, Katarina praznog pogleda u potpunoj tišini publiku prožima pogledom.
Predstava oslikava porodične ideale osamdesetih godina prošlog veka, koje je uništio raspad jedne države u koju se verovalo kao da je nešto sveto. Nije bilo potrebno suviše reči da bismo se poistovetili sa žrtvama problematičnog režima, jer na čijoj god strani muškarci ratovali, žene će uvek biti najveće žrtve ratovanja, zbog praznine i osećaja izgubljenosti koji nakon toga ostaje.
U četvrtak, 2. decembra u okviru festivala gostovaće Kazalište Ulysses iz Zagreba, sa predstavom „Nosorog” po tekstu Ežena Joneska, a u režiji Lenke Udovički.
Foto: Dragana Udovičić
