Četvrto veče RUTA festivala obeležilo je izvođenje predstave „Sedam dana” Mestnog gledališča ljubljanskog, koja je, zahvaljujući izuzetnoj interpretaciji slovenačkih glumaca, izazvala gromoglasan aplauz publike.
Iako se može činiti da aludira na biblijsko stvaranje sveta (doduše, za dan kraće), ovaj pozorišni komad konkretizuje datu temu, usredsređujući se na život pojedinca kao neminovnog građanina tog istog „sveta”. Sedam je broj koji je preuzeo ulogu računanja vremena, barem kada je u pitanju savremeno, kapitalističko društvo, tj. ubogi pojedinac zarobljen u tom istom kapitalizmu. Njegov život se više ne meri godinama koje su prošle, već uspešno okončanim radnim nedeljama i onim vikendima koji, nekim čudom, nisu bili radni.
Na sceni dominira mrak. Svetlost obasjava samo šestoro ljudi koji koji sede na stolicama, nemo gledajući u publiku. „Volim ponedeljak jer volim svoje kolege.”, dopiru reči sredovečne žene (Silva Čušin), tupog pogleda i beživotnog lica. Poput kakvog robota, ona ponavlja rečenice bez emocija, kao da samu sebe ubeđuje u istinitost istih. I najednom postajemo svesni da gledamo u produkte kontinuiranog rada koji pak ne oplemenjuje, nego zaglupljuje; ne pričinjava zadovoljstvo, već iscrpljuje do krajnjih granica. A zatim scena postaje mesto na kome se prikazuju životi običnih ljudi, ophrvanih bolom i borbom za puku egzistenciju. Nekoliko priča se smenjuju jedna za drugom, dok scenografija sve vreme ostaje svedena, gotovo minimalistička, omogućavajući gledaocu da svu svoju pažnju usmeri na pojedinca na sceni.
Prva priča prati mladi par (Ajda Smrekar i Iztok Drabik) koji očekuje dete, ali ne uspeva da pronađe stan. Ubrzo shvataju da je dete to „breme” koje ih čini nepodobnim stanarima. (Zvuči poznato, zar ne?) I tako radost zbog rođenja deteta ubrzo zamenjuju briga i strah kojima ono postaje glavni uzrok.
Naredna priča dočarava svu tragediju života onih čije je obrazovanje pretvoreno u uzalud utrošeno vreme, a koji su, duboko poniženi, primorani da rade besmislene poslove ne bi li prehranili svoje porodice. Glumac Lotos Šparovec na izvanredan način dočarava lik bivšeg majstora u varenju koji je primoran da radi kao maskota, u kostimu krave. Bez obzira na očigledne komične elemente koji prožimaju čitav komad, pa i ovu scenu, Šparovec uspeva da gledaocu prenese duboko razočaranje lika koji tumači, njegov najiskreniji (i poslednji) krik pre nego pomirljivo navuče svoj kostim krave i nastavi sa poslom.
Pomodarstvo koje je primetno u pojedinim današnjim porodicama – naviknutim da budu potrošači, ali ne i proizvođači – ismeva se u trećoj priči, koja govori o svojevrsnom sudaru dveju generacija: „moderne” snaje vegetarijanke čiji je frižider stalno prazan i svekrve „starog kova” koja se na sve načine trudi da ga napuni, (opravdano) tretirajući na isti način i svoje unuke, ali i sina i snaju.
Potom se na sceni ogoljuje život jednog (prosečnog?) zaposlenog, koji ne uspeva da se izbori sa brojem propuštenih poziva, nepročitanih mejlova i drugih zadataka koji mu se nameću. Njegov monolog je zapravo nekontrolisani tok misli, naglas izgovorenih. U brzini njihovih izgovaranja otkriva se i brzina njegovog života, koja počinje da „guta” svaki slobodan trenutak, a čiji lik maestralno iznosi glumac Matej Puc. U mrklom mraku, u kome se jedino nazire lice nervno rastrojenog „govornika”, iznenada se spuštaju metalne rešetke iza njegovih leđa (koje ostaju na sceni do samog završetka predstave), jasno simbolišući kavez u kojem se svi mi nalazimo.
Kako se nametnuta radna „rutina” odražava na porodicu, prikazano je u jednom od poslednjih segmenata komada „Sedam dana”, u kojem se bračni par (Mojca Funkl i Matej Puc) odlučuje da konačno zajedno sa decom ode na izlet. Međutim, umor jednog od supružnika, kao posledica treće smene, dovešće do potpunog preokreta jednog naizgled idiličnog subotnjeg dana.
Završna scena pak na najbolji način vizualizuje setnu atmosferu koja provejava tokom čitave predstave: metalne rešetke se pružaju od plafona, pa sve do bine, dok se iza njih vazduh šareni od lišća koje opada.
„Sedam dana” je realni prikaz života bez istinskog življenja, a sa svakodnevnim brigama i obavezama koje sve više „guše” njegovu suštinu i neminovno vode ka (ne)željenoj smrti. Neumitni protok vremena je ono što nas sve, bez izuzetka, povezuje, dok prolaznost polako, ali sigurno izgrađuje rešetke i oko našeg kratkotrajnog postojanja.
Foto: Mestno gledališče ljubljansko
