Neko se dere, a neko sedi mirno

Uzbudljivo i emotivno putovanje kroz festival „Teatar na raskršću”, doživljeno je tokom odigrane predstave pod nazivom „Lepa Vida”, tekst je pisala Staša Prah, dok je režiju potpisao Marjan Nećak. Gledališče Koper - Teatro Capodistria iz Slovenije i Slovensko stalno gledališče Trst iz Italije spojili su snage kako bi nam doneli ovu magičnu interpretaciju.  Spojevi između ove dve zemlje postaju očigledni na sceni, gde se talenat i strast glumaca prelivaju u svakom dijalogu i pokretu.

Jedan od dragulja umetnosti i večite inspiracije je mit o „Lepoj Vidi”, čiji značaj seže duboko u slovenački identitet. Glavnu ulogu u ovom mitu igra žena koja se hrabro suočava sa neizvesnostima poput snažnih vetrova i talasa života. Ona teži slobodi, ljubavi i pravdi, ali se suočava s preprekama u okolini, uključujući i glas muža koji tvrdi da previše očekuje od jedne žene. Ali, da li je to zaista „previše”? 

Predstava se koristila  različitim stilskim i scenskim elementima kako bi izrazila sve teme, uključujući i dinamičke pokrete glumaca. Izbor pesama i instrumenata, posebno bubnja izazvalo je neverovatne reakcije publike.  Svakako, u prvi plan dolazi odlična scenografija Nećaka, kao i maštovita kostimografija Jelene Proković. 

Jaka je i simbolika koja nam je višestruko predstavljena. More često simboliše duboke emocije, neizvesnost i izazove sa kojima se suočava Lepa Vida, dok talasi mogu predstavljati životne turbulencije i izazove koje ona mora prevazići. Javlja se i brod na otvorenom moru, koji može predstavljati izolaciju i samoću. Vida se oseća zarobljenom, jer je daleko od doma, ostavila je sina samog. Oseća se krivom, preuzima odgovornost na sebe. 

Takođe, i instrument bubanj, može predstavljati ritam života, izazove, ali i snagu i odlučnost.  Glas muža koji tvrdi da Lepa Vida previše očekuje može simbolizovati društvene i patrijarhalne norme koje nameću određene uloge ženama. Uloga žene nije laka, mora biti supruga, majka, domaćica. Najvažniju ulogu ima kao majka - „doći onda kada više ne bude bilo vode, ni vatre, da pesmom pomiluje prazninu mora”.

Ono čime se bavi predstava jeste emotivnim odnosima, između partnera, kao i deteta, čežnjom za slobodom, ljubavi. Pokazuje kako čeznja za nečim što nam je neophodno može dovesti do stvaranja bolesti i razoriti naše telo i um. 

Predstava je postavila brojna pitanja, i dok se čini da na neka od njih odgovora nema, istina je da su odgovori često iznenađujuće jednostavni. Kada se suočimo s izazovom, ključ je u rešenju, a kada vam nešto smeta, važno je izraziti to umesto potiskivanja emocija. Postavlja se i pitanje zbog čega žene varaju, odgovor je da žena nikada neće prevariti bez razloga. Uglavnom to čini zbog usamljenosti, ograničenosti i nerazumevanja. 

Ova izvedba je prosvetlila mnoge skrivene kutke ljudske duše, vraćajući nas u detinjstvo i obnavljajući sećanja na odnose između roditelja. Takođe, održala nam je lekciju kako da ne pravimo iste greške kao većina roditelja. Zanemarujemo ono najvrednije, a to jesu deca. Slobodu nam ograničava prostor u kome živimo, ljudi koji nas okružuju, tuđe želje, osuda, mržnja i još mnogo toga. Pokoravamo se brzo, bez preteranog razmišljanja. 

Razgovor sve rešava, ćutanjem se ništa ne postiže, samo problem postaje sve veći. Da li vredi tišina, koja vas tišti, a u vama postaje sve bučnija, neizdrživa. Tišina znači nekad i odobravanje, bez reči nema ni rešenja. Da li i dalje možete da sedite mirno?

Foto: Narodno pozorište Niš

Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste