Četvrtog dana festivala „Teatar na raskršću” u Narodnom pozorištu u Nišu, izvedena je predstava „Gospođica”, po tekstu Ive Andrića, dok je režiju radila Đurđa Tešić.
Glumci Narodnog pozorišta Republike Srpske (Banja Luka) uspeli su da kroz njihove likove prikažu skrivene i dubinske slojeve ljudske duše. Samom tom profesionalnoću i žaru uspeli su da prenesu svoju emociju na publiku i zasluže ogromni aplauz, ali i da izazovu po koju suzu u publici.
Scenografija ostavlja utisak kao da predstavlja životni put koji ima stalne izazove, nizbrdice, nagle padove, ali s vremena na vreme i po koji uspeh zaluta.
Dramatizacija Andrićeve novele, oživela je jedan celi život mlade žene po imenu Rajka Radaković, koja je veći deo života provela u Sarajevu, dok nije došlo do atentata 28. juna 1914. godine i potom otišla sa majkom za Beograd.
Tokom izvođenja predstave narator prati njena iskrivljena, pogubna razmišljanja i komentariše njen um i istovremeno je izluđuje. Takođe, tu je i orkestar sa vioninom i kontrabasom koji daje još jači pečat predstavi.
Na pozornici nas dočekuje Rajka, koja se bori sa mrakom, jer joj je ugašeno svetlo, kao i grejanje. Greje je stari ofucani kaput i sećanje na njenog oca koji joj se pričinjava.
Njenog oca su bankrot i sramota oterali u grob, a ona ide identičnim putem da završi kao i on. Moli se Bogu na pogrešan način, želi da ima mnogo, a da pruži nikome ništa. Opsednuta je besmislenom štednjom, ali i neopisivom željom za mnogo novca. Po njoj stari sat otkucava, a trošak samo raste.
Kada se i dočepa veće količine novca, ne želi da pomogne svoj zemlji, okreće glavu od ljudi kojima je zaista neophodna novčana pomoć. „Zarobila” je para. Za njene goste nema kafe, ni ratluka, sve je pod ključem. Ni za šta se ne vezuje tokom življenja, sve površno gleda, kao i ljubav prema majci. Emocije ume da pokaže samo prema novčanicama, za nju je ljubav je nešto nepoznato.
Jedino koga je cenila bio je njen ujak koji je bio čista suprotnost od nje. Uredan, doteran, nosio skupo Japansko odelo, znao da živi za trenutak, za pesmu, igru, vožnju kočijama. Nažalost mlad umire od tada teško izlečive bolesti. Ona to doživljava veoma teško, postaje sve očajnija.
Početak Prvog svetskog rata stvara novo kapitalističko društvo, kao i vidljivog sukoba između tradicije i modernosti. Čovek postaje rob kamate, koja iz dana u dan, postaje sve veća da je nemoguća da se isplati, dok bogati žive na račun nenormalne ekonomske politike. Mali je broj tih „povlašćenih”, nalaze se na samom vrhu piramide.
Kod Rajke preovladava strah od ljudi, bankrota, budućnosti, koči je razmišljanje koje se nameće sve više, a to je da novac merilo sreće, istinske ljubavi, toplog doma. Sve je to izmišljen ideal za širu publiku, zapravo sreća se krije između novčanica, u kontaktu sa ljudima, druženju, sitnicama, prirodi i miru.
Pod uticajem rata, javlja se oblik dezoorganizovanog društva, koji za Rajku stvara pogodnu sredinu za dvostruko obogaćenje na nesreći svoga naroda. Ona jedina profitira od rata, uz ratne zajmove od strane države. Za nju je rat jedno veliko preduzeće. Nema ni trunku empatije prema svome narodu.
Međutim, njen narod nije toliko skrenuo sa puta, bori se i ne posustaje, nema za njega prepreke. Kao što je i u predstavi naglašeno: „Srpski narod nije pogača, da ga za doručak pojede.”
Zarobljeni smo u svetu materijalnih dobiti, cenjenost u društvu meri se količinom novca, mudrost koliko je prevarenih iza vas, a upornost koliko ste daleko otišli i šta ste sve morali da uradite za dobit toga. Da li vredi sve to, ako nije čistog obraza postignuto?
Rajka, stalno postavlja pitanje sebi: „Kako steći milion?” Da li je pronašla 'samo' jedan milion i olakšala i sebi? Ne postavljamo svi ista pitanja, ali ne shvatamo značaj onoga što imamo dok ne izgubimo. Neki delovi nas imaju neprocenjivu vrednost i zaslužuju više poštovanja od nas. Tragamo za nečim nevidljivim, borimo se sami sa sobom, dok ne izgubimo ono najvrednije – sebe.
