Na sceni Akademskog pozorišta SKC Niš, 21. februara, prikazana je predstava pod nazivom „Kući” sa početkom od 21 časova.
Sve to ne bi bilo tako izvedeno da nije bilo teksta koji je izvrsno napisan od strane Ljudmile Razumovske. Takođe, treba istaći da je ovo jedna od predstava koja je više puta nagrađivana i da je kod publike izazvala jake povratne emocije.
Od samog početka zavladala je hladna atmosfera, jer je prikazana radnja u Rusiji, za vreme godišnjice Oktobarske revolucije.Usled igranja predstave čuju se socijalističke pesme uz koje slave siromašni ljudi, izgubljeni i nemoćni. Kada krene pesma oni na trenutak na sve probleme zaborave.Slave stvaranje SSSR, ali se oseća praznina koja guši svaki revolucionarski preobražaj među društvom. Siromašni uvek biće za bogate, a bogati biće protiv svih. Takva politička situacija i nemir u zemlji su osetila i deca iz domova bez roditelja, koja su lako naučena šta znači biti nečija igračka u sistemu laži i obmane.
Navikavaju se na svakodnevne nedaće i sve više i više spuštaju glavu i manje govore. Ćute, ali im telo treperi. Ne osećaju se bezbedno u svojoj koži, kamoli u državi koja ne može da im pruži najosnovnije. Potrebno im je samo malo pažnje i ljubavi, dok odraslom čoveku i mnogo je malo. Znajući da to ne mogu priuštiti u domu, rešili su da pobegnu iz njega u potrazi za boljim životom. Deca ne znaju za halapljivost kao odrasli ljudi, njima je dovoljna jedna žvaka da bi ih usrećila, kao što je to slučaj bio sa njima. Spremni su da podele i ono što je i nedeljivo. Verovali su pogrešnim ljudima, nadali su se boljem, jer za čovekom poslednje izumire nada.
U samom sedištu scene nalazio se sićušan iskušenik koji je citirao predviđenje starog monarha: ,,U manastiru će biti kao u svetu, a u svetu će biti kao u paklu”. Odoljevao je od alkohola, zlih reči kako bi zadobio ono za šta se molio, a to je da ga u manastiru prihvate. Ljubimica publike, jeste hrabra devojčica koja je zajedno sa bratom pobegla iz doma radi boljeg života. Oni su izgubljeni u svetu u kojem vlada nasilje, siromaštvo i nepravda. Ali oni uspevaju ostati pozitivni u čitavom haosu koji se pred njima odvija. Ona svoju slobodu i želje izražava crtanjem po zidu, prvi njen nespretni crtež je bio sa puno malih čovečuljaka koji se drže zajedno za ruke i imaju smešak na licu. Ona samo želi da bude deo jedne velike i srećne porodice. Želela je i da njene cipele budu iste veličine. Zar je tražila mnogo? Deca nekada imaju nerealne želje, ali njene su bile i suviše standardne.
U ulozi protagoniste javlja se lik čiji nadimak odgovara njegovom karakteru, ali i spoljnom izgledu, Ožiljak. Od njega svi strepe, kad se pojavi zavlada tamna strana, neustrašiva.
Glumci su uspeli da prikažu pravu sliku i današnjice, koliko su ljudi međusobno otuđeni, usamljeni i izgubljeni u svom životu. Umesto da tragaju za rešenjem, sami sebi iskopavaju rupe. Ne pričaju o osećanjima, problemima, željama, prepuštaju se trenutku koji može biti koban po njih ili okolinu. Ovaj komad pruža i ogromnu pouku, koja glasi da čovek treba biti deo porodice, jer na taj način se oseća da pripada i da ima za šta živeti. Razlog življenja je uglavnom povezan sa drugim ljudima koji se vole, sarađuju, poštuju i motivišu jedni druge. Kuća je mesto iz koje sve kreće, kao što se u narodu kaže, kućno vaspitanje ili nevaspitanje. Porodica ne mora uvek da bude biološka, da bi bila srećna porodica.
Zvučni efekti koji se čuju u pozadini svaki izveden doživljaj pojačavaju, kao i kostimi koji su uspeli dočarati nemaštinu koja je bila prisutna u tom vremenskom razdoblju.
Svi junaci koji su prikazani želeli su toplinu, sigurnost i ljubav i tragali za nekom novom porodicom gde bi bili prihvaćeni.
Nije svačije detinjstvo bezbrižno i ljupko, zato bi trebalo da pazimo kako se ophodimo prema nekome. Ne nosi svako ožiljak na licu, kao što ga nosi lik u predstavi, već ga neko ima u samoj duši. Svet je vrlo okrutno mesto ako ga takvim učinimo. Ima i dobrih i loših strana koje preovladavaju među ljudima, samo mi biramo na koju ćemo se stranu osloniti.
Gradimo kuće, osnivamo porodice, zašto ne prizovemo sreću u našim životima koja će održati [f]temelje te kuće i ne oj da jedan jaći vetar oduva sve ono za šta smo se trudili.
Još jedna bitna karakteristika jeste da nije lako pronaći smisao u otežanim uslovima, ali je smisao jako bitna odlika života bez koje ne bismo mogli da opstanemo. Neko pronađe smisao u ljubavi, poslu, muzici, veri, neko pronađe smisao u nekom besmislu, ali je važno da ga je pronašao.
Ako uhvatimo sebe da se osmehujemo bez nekog posebnog razloga znači da smo uspeli.
Snažan aplauz koji je publika ostavila iza naklona glumaca je samo jedan deo zahvalosti prema njihovom uloženom trudu. Drugi deo je da se publika uživela te je pažljivo ispratila svaki pokret i reagovala na očekivani način. Naravno, kada su u pitanju deca, niko ne može ostati ravnodušan.
Nije lako biti štene, stegnu ih oko vrata povocem, vlasnici ih vuku gde im je volja, zato bi trebalo da stegnemo zube, lajemo, a po potrebi i ujedamo, ne budimo štenad do kraja života.
Akademsko pozorište SKC Vas očekuje raširenih ruku, a Vi se samo prepustite i uživajte u ovoj predstavi, jer vredi odgledati.
