“Nemojte da me pitate čega se sećam, pitajte me za šta se molim”


U subotu je premijerno u Pozorištu Promena odigrana predstava „Černobiljska molitva“, a već je narednog dana, u nedelju, bilo prvo sledeće igranje. Predstava je rađenja po motivima istoimenog romana Svetlane Aleksijevič, a režiju potpisuje Jasna Đuričić.

U moru informacija koje su nam danas lako dostupne, o nekim stvarima i događajima se ipak ne zna dovoljno. Iako je Černobilj na globalnom nivou danas aktuelan možda i isto onoliko koliko je bio i 1986. godine, i dalje stoji pitanje koliko mi zapravo o njemu znamo, i o njemu govorimo. Upravo ova predstava govori o tom, i o nekim drugim pitanjima. Kroz živote pojedinaca, koji su na ovaj ili onaj način bili u vezi sa Černobiljskom katastrofom, polako se raspliće priča o njoj.  Ali, nisu u pitanju samo životi i iskustva onih koji su živeli u oblasti oko i blizu Černobilja onosno Pripjata. Publici se kroz glumce obraćaju i „likvidator“, zatim i njegova žena, kao i naučnici, političari, ali i oni koji su teške posledice te katastrofe doživeli kroz smrt sebi dragih osoba. Govore o svojim borbama, i onim na ličnom planu – za sebe i svoje bližnje, ali i o onim većim, borbama za svo stanovništvo koje je bilo zahvaćeno posledicama katastrofe, ali toga nije bilo svesno. Iako, kako je već pomenuto, danas možemo mnogo toga saznati vrlo lako, ovaj komad pruža nam ipak uvid u stvari iz drugačije perspektive. Da, centralni deo samo radnje jesu lične priče i tragedije individua, ali pokreću se i neka veća pitanja. Tokom predstave dotiče se tema vlasti kao i pad socijalizma odnosno komunizma. Dotiče se ova predstava  i priča običnih građana, ali i onih koji su bili na vlasti, i svako od njih dobija glas. Takođe, govori se i o neznanju, iz kog proizilazi i bezbrižnost, koje je tada vladalo. Sve to zajedno daje novu, potpuniju sliku o Černobiljskoj katastrofi koja možda ipak nikad neće biti potpuno jasna, s obzirom da se u ono vreme i nije u prvi mah na svim zahvaćenim teoritorijama dovoljno ozbiljno shvatila, kao i na to da oni koji su bili toliko blizu nje nisu zapravo ni znali šta se tačno desilo, ni kako će se odvijati.

Tokom igranja atmosfera je bila vrlo intimna. Reći da su oni koji su nam predstavili ovaj komad glumili možda ne bi bio najbolji izbor reči. Oni su nam pre možda govorili – držali su ispred sebe knjigu po kojoj je rađena predstava i zapravo su bili medijatori. Oni su bili kanal kroz koji su ljudi čije je živote zahvatila Černobiljska katastrofa dobili glas. Dok su jedan ili dva glumca govorili, ostali se sedeli i zapravo postajali deo publike posmatrajući ih i vidno su upijali i osetili svaku reč, kao uostalom i mi, koji smo bili deo publike.

Foto: Irena Antin 



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste