Tijana Grumić i Sonja Petrović o Dženis Džoplin: „Volela je ljude i muziku, a ne žanrove i rase”

U Srpskom narodnom pozorištu u toku je rad na predstavi „Ko je ubio Dženis Džoplin?“, u koprodukciji Srpskog narodnog pozorišta i Omladinske prestonice Evrope Novi Sad - OPENS, čija premijera će biti u ponedeljak, 9. marta 2020. na Kamernoj sceni u 20.30. Autorka teksta je Tijana Grumić, a režiju potpisuje Sonja Petrović, i upravo sa njima razgovaramo o ovoj predstavi, Dženis Džoplin i njenom životu, ali i pozorištu za mlade.  

Kako su život i delo Dženis Džoplin u globalu poznati šta je to što vas je nagnalo da uradite predstavu baš o njoj, za koju je skoro svako čuo i o kojoj zna makar nešto?

Sonja: Ja sam baš skoro saznala da srednjoškolci na primer uopšte ne znaju ko je Dženis Džoplin. Ne da ne znaju, nego nisu ni čuli. Posle sam se raspitivala i shvatila da je očigledno neko pogrešno mišljenje o tome da  ljudi znaju ko je ona, mislim na nove generacije. Meni je ona kad sam bila u srednjoj školi bila zaista značajna ličnost za moje odrastanje i sve ono što ću kasnije saznati da smem, da mogu da budem. Kad smo pričali o Dženis Džoplin, mi smo pričali o tome kako je biti žena u tom periodu, u tom poslu, u tom vremenskom i  socijalnom miljeu koji joj se nametao i postoje li uopšte razlike u odnosu na današnjicu i kakve sve to uloge koje joj društvo nameće žena treba da preuzme tokom svog života. Zato smo se najviše vezali za to kako je i zašto ona morala konstantno da od društva traži potvrdu da je žensko.

Tijana: Na kraju, pričajući o tome i želeći da uradimo neku predstavu o ženama u društvu, učinilo nam se kao logičan izbor da to bude Dženis Džoplin, koja jeste istorijska ličnost, za koju ljudi znaju i čija muzika jeste poznata. S druge strane, ona koja je umrla tako mlada i završila tako kako je završila, nikada nije imala priliku da ispriča svoju priču. To je bio spoj želje da ona nešto kaže, jer to jedino moguće još u pozorištu, i toga da mi kao umetnice pričamo i o tome iz nama poznate perspektive.

Postoji li neki plan ili aspekt života na kom se povezujete sa Dženis Džoplin? Uviđate li neku sličnost sa njenim putem do slave i vašim do pravljenja predstave o njoj, ako ne u konkretnim stvarima i situacijama, a onda makar u nekim opštim crtama?

Sonja:  Ja sam fan; meni je Dženis Džoplin bila idol kad sam bila u srednjoj školi. Kada sam otkrila kako ona izgleda i kad sam počela da čitam o njenom životu, onda sam potpuno drugačije percipirala njenu muziku, jer su njene pesme vapaj za pomoć, za ljubavlju, za prihvatanjem. Donekle se poistovećujem sa njom u mnogo čemu. Tada mi je bilo značajno to što ona potiče iz neke male sredine, iz ekstremno tradicionalne i konzervativne sredine. Na neki način mi je bila leđa i zaleđina za sve što sam želela da uradim u  životu. Ako imate jednu Dženis Džoplin koja je tako nešto uradila, onda možemo sve, možemo bukvalno bilo šta, jer je ona istrajala u tome da bude drugačija i potpuno insistirala da bude ono što jeste, protiv celog društva, porodice i svih ostalih društvenih krugova, a ne ono što društvo nameće. Odrasla je i živela u vrlo specifičnom vremenskom kontekstu; u tom trenutku ona je mogla da bude domaćica, šalterska službenica ili da se uda; prosto nije postojala neka četvrta opcija i osim rada od 9 do 5, ona je morala da se ostvari i kao majka. Ti onda, dakle, možeš da se poistovetiš ili sa svim tim ženama koje su ispunile određene “kriterijume” žene, ili da ti ukinu pravo da budeš žena ako si nešto drugo, što se njoj i desilo. Ja se s time poistovećujem jer se bavim zanimanjem koje se tretira kao muško. Moraš da ukineš svoju ženskost i da počneš da ličiš na muškarce da bi te prihvatili i shvatili ozbiljno, da bi imao autoritet. 

Tijana: Njena emancipatorska uloga je nesvesno došla, da je mi danas vidimo u nekom smislu kao prvu figuru feminizma.

Sonja: Ona nikada u životu nije rekla da je feministkinja, ne zato što nije htela, nego zato što jednostavno nije osvestila to. Zanimljivo je i  da u jednom trenutku kaže da je najviše želela da je svi prihvate i da je neko voli. To govori i u svim svojim pesmama. To su ljubavne pesme, samo jedan muškarac, jedan čovek... Kroz ceo njen život ona nikada nije bila prihvaćena onakva kakva jeste, da bi na kraju izgovorila da postoji pola miliona ljudi na Vudstoku koji izgledaju isto kao i ona, koji se sad oblače, hodaju i pevaju kao ona. Prosto, bila je pionir promena i osnažila je mnoge žene, pa i nas sada, da imamo hrabrosti i da budemo drugačije.

Tijana: Uvek kad pišem polazim od sebe i nekih svojih iskustava i onda sam, u stvari, istražujući o Dženis i čitajući sve stvari koje sam imala na raspolaganju, videla koliko ti putevi jesu slični za žene u muzici, i u šou biznisu uopšte, pa i u pozorištu na kraju krajeva. To su obrasci koji se ponavljaju, nažalost. Tu je njena borba da joj uopšte bude omogućeno da se bavi tim poslom koji jeste vrlo nestabilan i rizičan u tom nekom socijalnom smislu, gde okruženje od tebe očekuje da se baviš nekim stabilnim poslom od 9 do 5 i da zarađuješ pare, ideš u kancelariju. S druge strane je biti u takvoj vrsti posla, koji je u umetnosti, koji je neki lični izraz gde ti treba da budeš prihvaćena od nekih i žena i muškaraca i da postaneš neko i nešto da bi te na kraju zapravo prihvatili. Prolaziš jedan težak put do toga da stvarno imaš slobodu da se baviš onim čime želiš i da se izraziš. Meni je u tom smislu bilo blisko da pišem o takvom putu jedne umetnice - od jedne neafirmisane umetnice do toga da je društvo tretira kao boginju.

S obzirom na to da ti Sonja ove godine puniš 30, a ti Tijana 27 godina, vi ste na neki način njene vršnjakinje. Šta mislite: kako bi izgledao život Dženis Dožplin da danas ima 27 godina, da li bila drugačije shvaćena i prihvaćenija?

Tijana: Mislim da ne bi bila prihvaćenija. Danas je feminizam ružna reč, danas se ženska borba smatra nečim strašno radikalnim i ružnim. Da i danas živi, bila bi to neka druga vrsta borbe, postojali bi neki drugi problemi, a rodne uloge i očekivanja društva bi bili slični.

Ženska borba traje i trajaće dugo, ali zato što postoji Dženis Džoplin i neke druge Dženis Džoplin svuda oko nas - ona opstaje.

Možda bi joj život bio duži, i sigurno malo lakši u nekim stvarima. Uvek je teško biti prvi. To što Sonja kaže - znala je da postoji neka Dženis Džoplin i da je uradila to što je uradila, pa je onda lakše da se ti osmeliš na tu borbu jer znaš da je neko pre tebe to uradio.

Kako i koliko je njen život, koji je obilovao alkoholom, drogom, narkoticima i seksom, uspeo da nadvlada sliku o jednoj krhkoj devojci (koja se često poredi sa kornjačom), koja zapravo samo ne želi da bude sama pored toga što ne želi da se skrasi u lepoj kući sa drvenom ogradom?

Sonja: To su posledice, niko ne zna uzroke, mi ovde pokušavamo da opravdamo njen život, da razbijemo mit - ona nije alkoholičarka i narkomanka, to je došlo s razlogom. Morate poznavati njen život. Ona nije imala kome da se obrati, nije postojalo na primer savetovanje za LGBT populaciju, nije mogla da ode da se s nekim posavetuje povodom toga što se zaljubila u ženu. Društvo je prosto bilo tako napravljeno da su jedini beg od te njene stvarnosti kojoj nije pripadala bili droga i alkohol. U predstavi takođe obrađujemo temu legalnosti droge u to vreme - LSD je nastao tada, na fakultetu su radili eksperimente sa profesorima. Ceo njen život je obeležen legalnim LSD-em,  i čitavim tim socijalnim fenomenom. Sve je to tranzicija društva, koja je usko vezana s pojavom droga i narkotika.

Tijana:  Sve to ju je bacilo u senku i ova predstava jeste dobar trenutak da se priča o tome da je Dženis bila mnogo više od slike koju većina ima o njoj.

Sonja: Kad neko umre, pričamo samo o tome šta je ostavio iza sebe. Ove godine je 50 godina od njene smrti i mislim da zaslužuje da se objasni zašto je posrnula i otišla u bolesti zavisnosti.

 Iako bismo danas rekli za neke njene izbore da su razumljivi i donekle prirodni, koliko je ona zapravo svojim načinom života, ali i muzikom bila revolucionarna i kakve je zapravo iskorake pravila?

Sonja: Apsolutno revolucionarna u svakoj stvari koju je uradila u tom trenutku - od nošenja pantalona do šišanja na kratko. Mama joj nije dala da ide u školu dok joj ne poraste kosa, zato što je to sramota. Takođe je bežala iz svoje crkve u crnačke crkve da bi slušala gospel. Tako je i otkrila džez i bluz, što nije bilo moguće da se desi u tom trenutku njenog života. Bila je prva žena lid-vokal koja peva rokenrol. Nažalost, nije se ostvarila, može se reći da je ona bila emotivno nezrela osoba na kraju života, jer nije imala ni stabilnu vezu, nikakve nadgradnje emotivnog života. Što se tiče muzike, ona je ozbiljan revolucionar, kao i što se tiče ženskih prava i uopšte poimanja ljudskosti. Volela je ljude i muziku, a ne žanrove i rase.

Šta je to što je vas dve, pre svega kao ljude a zatim i kao umetnice spojilo, a šta vas je, osim naravno Dženis, zadržalo zajedno?

Tijana: Sonju i mene je upoznao jedan zajednički kolega, za čiju master predstavu je Sonja radila režiju, a ja dramaturgiju. Tad me je Sonja pozvala na FEP, radili smo „Plavu pticu”.

Sonja: FEP nam je sada konstantni zajednički projekat iz kog proizilaze mnogi drugi - tu su neke međunarodne stvari koje spremamo.

U pozorištu je uglavnom tako - vremenom nađeš svoje ljude. Ako imaš priliku i hoćeš da radiš sa svojim timom, mislim da je taj autorski tim (reditelj, dramaturg, scenograf, kostimograf) najvažnija stvar za jednu predstavu. Kad nađeš tu ekipu i dopada ti se i dobro radite, onda je ne puštaš, to je nekako simptomatično.

Kako ste pomenule FEP (Festival ekološkog pozorišta za decu i mlade) nekako se nameće pitanje koliko je pozorište za decu i mlade razvijeno u Srbiji?

Tijana: Ja mislim da je stanje loše, jer je pozorište za decu često stigmatizovano; smatra se manje vrednim od pozorišta za odrasle. Umetnici su manje plaćeni, predstave imaju manji bužet, olako se pristupa radu, teme su prežvakane... Neke od tih predstava su tezge da bi se zaradile pare, a ne da se napravi nešto što će da zaista obrazuje publiku.

Sonja: Generalno ne postoji sistematsko bavljenje pozorištem za decu i mlade u našoj zemlji. Mi sad tu temu obrađujemo zato što spremamo konkurs na regionalnom nivou i dolazimo do poražavajućih podataka da se u našoj zemlji stvarno jako malo bavi pozorištem za decu i da, što je najgore, ne postoji nikakva kontrola, nikakva kritika, zakonska regulativa koja bi se bavila time. 

Kakvu perspektivu ima pozorište za decu i mlade?

Tijana: Postoje neke inicijative, ali to su čini mi se tek planovi. To je dugoročna stvar koja se neće promeniti za dan; pomak ćemo videti tek za možda deset godina.  Nekada prosto imaš osećaj da se boriš sa vetrenjačama. Onda odeš na predstavu i čuješ komentare dece i mladih kojima je pozorište ili neka predstava promenila nešto i onda shvatiš da nije uzalud. Ima smisla naravno, ne bismo radile sve ovo da nema smisla, ali je teško.

Tijana Grumić je rođena 1993. godine u Novom Sadu, a dramaturgiju je završila na Fakultetu dramskih umetnosti. Osim pozorišnog rada koji obiluje njenim životom, Tijana je veoma aktivna u radu sa mladima (Istraživačka stanica Petnica, Writing Resident Camp u Mokrinu, Festival ekološkog pozorišta (FEP) itd.) Sonja Petrović, rođena 1990. godine u Bačkoj Palanci, završila je multimedijalnu režiju na novosadskoj Akademiji umetnosti. Stvarala je u okviru različitih medija - filma, radija i kao što ćemo sada imati priliku da vidimo - pozorišta. Godinama je direktora Festivala ekološkog pozorišta za decu i mlade. „Praćka” je prva predstava na kojoj su Sonja i Tijana sarađivale.To je ujedno bio i početak zajedničkog rada na brojnim projektima koji će uslediti. Leti ih možete videti na FEP-u, ne samo kao direktorku i selektorku festivala, već i kao ljude uvek dobro raspoložene, spremne za razgovor i zabavu.

Foto: Oliver Ziebe (prva - naslovna fotografija), Miljana Pavlović i Irena Antin (hocupozoriste.rs)



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste