Retko se sreće neposredan nezavisni umetnik, a još ređe pun entuzijazma, kao što je Stefan Ostojić. Diplomirao je glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Uradio prvi muzički stand-up u državi, biciklom donosio pozorište u sela… Nedavno je imao premijeru klovnovske monodrame „Lala” o ljubavi prema svom gradu, koju ćete imati prilike da pogledate 20. decembra u Pozorištu mladih.
Kako si došao do ideje da radiš klovnovsku monodramu „Lala” i po čemu se proces stvaranja ove predstave razlikovao od onoga što inače radiš?
Dugo sam opsednut radom Slave Polunjina, to je najveći ruski klovn koji i dalje ima svoj šou. Ta forma mi je uvek bila zanimljiva, delovalo mi je slobodnije u načinu izražavanja od klasičnog teatra - mada nisam imao nikakve dodirne tačke sa tim radom. Čuo sam za Li Delong i njen rad sa Draženom Šivakom. Saznao sam ubrzo da dolazi u Novi Sad da drži radionicu, odmah zauzeo mesto, i kako sam počeo da radim sa njom shvatio sam da je to nešto čime sigurno želim da se bavim. Ne samo zbog njenog načina rada, već i zbog njenog razumevanja pozorišta sam shvatio da ne može bolje od Li Delong. Proces rada na klovnu je dosta drugačiji od rada na ulozi i rada na klasičnoj predstavi zato što sam usmeren samo na sebe i svoj način izražavanja. Ono što i Li sama kaže je da glumac kada radi neki klasičan lik u predstavi reditelj od njega traži: kako se ovaj lik kreće, sa kim se druži, kako radi različite radnje… A ovde, u klovnovskom teatru, reditelj pita: šta ti imaš da ponudiš? Time ja istražujem svoje načine izražavanja i svoje delove ličnosti, naročito mane ili tanane delove sebe, koje uveličavam kako bi ih prikazao publici. Takođe je veoma intiman proces, razumem mnoge ljude koji se plaše rada na klovnu. Zbog toga sam se od samog starta osećao kao da prvi put radim predstavu, iako sam ceo život na sceni; osećao sam se kao da u životu nisam stao na scenu i progovorio, pomerio se i to sam joj rekao. Ona je rekla da je to sasvim normalno, da je takav klovn i da će me to narednih 5 godina držati.
Samostalno si napravio i prvi muzički stand-up u našoj državi, „O lepim stvarima…”. Šta te je inspirisalo na taj poduhvat i koje su prednosti odnosno mane u samostalnom radu?
Dugo sam pisao te pesme, od početka srednje škole, to mi je bio kreativni ventil pored pozorišta i glume. Pisao sam za drugare, roditelje, rodbinu... Vremenom sam shvatio da to treba da radim sa bendom. Nakon toga su mi ljudi sugerisali da napravim i muzički stand-up jer je to format koji postoji, npr. u Americi, već dugo. Zbog toga sam rešio da budem prvi u Srbiji koji će to napraviti, pritom je to bilo dosta lakše jer sam imao tonu materijala. Konkretna inspiracija Bo Brnam, Tim Minčin, Flight of the conchords, Kuguarsi. Prednosti u samostalnom radu su u tome što ja biram šta ću da kažem, kome, gde, kad... što je produkcija same predstave potpuno u mojim rukama, tako da nemam ništa što ograničava ili usporava rad. Moj izbor je da se „O lepim stvarima…” konstantno razvija – neću praviti nov stand-up, nego će ovaj stalno da se unapređuje. Ili ako budem pravio nov, biće nešto potpuno drugačije. Pritom, ovakva stvar ne prolazi u pozorištima, pa onda ni ne može drugačije nego u sopstvenoj produkciji. To što je sve u mojim rukama je i mana, od mene se podrazumeva velika odgovornost, očekuje se ažurnost, sve stvari koje na akademiji nismo imali priliku da učimo, moram da razvijam nove veštine – produkcija, papiri, kako prolaze uplate... To je sve čemu se nisam radovao ni nadao u svom profesionalnom radu, ali sam vrlo brzo shvatio da je za početak to neophodno.
Bio si zaposlen u Dečjem pozorištu u Subotici i dao si otkaz. Šta te je navelo na takav potez i kako je to uticalo na tvoj dalji rad?
Biću vrlo iskren: dok sam radio u pozorištu polako sam shvatao da ja nisam adekvatan glumac za repertoarsko pozorište. Nedostaju mi određene osobine takvog glumca. Imam mnogo ideja za svoje projekte, želja i potreba koje se ne slažu sa funkcionisanjem jedne pozorišne institucije. Najplastičniji primer: monodrama s kojom putujem po selima i igram besplatno lokalnoj publici je nešto što ne funckioniše u sklopu pozorište ustanove. Takav model jednostavno nije logičan.
Iako je pozicija koju sam imao nešto o čemu danas sanjaju glumci jer nas ima previše, a premalo mesta u pozorištima, ja sam imao snažan osećaj kako zauzimam mesto nekome ko to zaista može savesno da radi i ko bi to želeo. Nisam želeo da zbog nekog životnog komfora ostanem u tom pozorištu, zauzimam nekome mesto i pritom ja ostanem nesrećan jer ne radim to što želim. Iako je bilo strašno i rizično, ja sam čista srca dao otkaz, svom kolegi ustupio mesto da odmah uleti umesto mene tako da pozorište nema nikakvih problema. I dalje se vodim kao lud što sam to uradio, ali mislim da je to bilo krucijalno, da nikad ne bih došao do ovde da nije bilo toga. Ne mislim da sam ja uspeo nešto veliko, ovo je tek početak, ali se osećam kao da sam najzad koristan društvu, da sam korisniji ovako u odnosu na zaposlenost u instituciji.
Može se primetiti da je ono što radiš veoma neobično i hrabro, kao što je napisati epsku pesmu o Marku Kraljeviću i menstrualnim bolovima, ili tugovati jer nam je guza pozadi, a ne napred. Kako se prepuštaš toj hrabrosti i šta ti ona donosi?
Nije lako prepustiti se toj hrabrosti. Nikad mi to nije palo kao nešto neosetno i jednostavno. Ali mi se sve više dokazivalo da kad god sam skupio hrabrosti i napisao to što zaista želim, koliko god to bilo začudno, ili kad sam napravio predstavu koju niko ne očekuje, da je svaki put donelo neku vrstu uspeha: ili veliko zadovoljstvo publike, ili je inspirisalo nekog, ili je meni otvorilo neke nove puteve. U poslednje vreme mi se sve češće dešava da kad ispričam nekom ideju za koju znam da je dobra, da je uspešna, vođen prethodnim iskustvom, ljudi me pogledaju i kažu „Ja ne znam kako to izgleda, ne razumem ništa”. Ali meni je to u glavi 1/1, ja mislim – to je to! To je nešto sa čim se stalno susrećem. Imao sam godinu kad se nisam upuštao u to, nego sam radio na nečemu sasvim drugom iz straha; kad sam skupio hrabrosti i bacio se u posao koji znam da je jako rizičan, bez ikakve sigurnosne mreže, samo sam doživljavao napretke i uspehe. Podržavam svakog ko želi da s hrabrošću uradi nešto da to zaista i uradi.
U septembru nakon premijere „Lale” biciklom si putovao po selima i igrao predstavu tamo gde nema pozorišta. Zašto misliš da je decentralizacija važna i šta ti je to iskustvo donelo?
Reći ću ovo vrlo jednostavno i direktno: Zaboravljamo da u malim mestima ima ljudi koji su divni, divniji nego što očekujemo najčešće, i da zaslužuju sve što zaslužuju i oni koji su u tim većim mestima. S tim u vezi, zašto ne bi imali i nekog kulturnog sadržaja. Ja sebe vodim za seosko dete, jesam iz Kikinde, ali sam dugo živeo u Novim Kozarcima, i zato je to nešto što mene pogađa. To što se kultura najviše bazira u većim mestima me boli i muči i zbog toga sam se rešio na takav korak putovanja po selima. Kada me ljudi pitaju za ta sela očekuju da sam se patio dok sam se vozio biciklom do sela... Nije tako bilo, to je bila predivna publika, za glumca je to neverovatno iskustvo, videti ljude koji prvi put nešto prate i koji su istinski zahvalni na takvom doživljaju. Ne mogu dovoljno da opišem koliko je to nadahnjujuće iskustvo.
U kom smeru bi voleo da se razvija tvoj dalji glumački život / profesionalni rad?
Otvaram jedan privatni teatar koji je po svom sistemu drugačiji od bilo kog pozorišta u državi. Usmeravam se isključivo na svoje projekte, na umetničku školu koju otvaram u svom rodnom gradu, u Kikindi. Tražim nove načine da pričam o Kikindi, kroz nove predstave i projekte. Iako sam igrao u Češkoj, Portugalu, Hrvatskoj, planiram da sa „Lalom” posetim i Mađarsku, Grčku, Francusku a da ovde sa standup-om postignem veći uspeh. Upravo pripremam još dve predstave. Sve pravimo od januara, biće to jedan savremen pogled na pozorište i rad, jedan human način posmatranja teatra. Voleo bih da ohrabrim svakog glumca ili bilo koga ko želi da se upusti u svoje ideje i svoje projekte, ali to ne čini iz straha da neće uspeti, da preduzme makar mali korak u tom smeru i primetiće koliko se stvari otvaraju i koliko uspeha ga čeka iza toga. Meni se to pokazalo kao neverovatno jasno. Ogroman sam strah imao, jer je potpuno netipično ovo što ja radim, ali iz dana u dan me oduševljava koliko to zaista ima smisla i koliko ako se radi iskreno, punim srcem, bez zaustavljanja, uporno, da to ne može a da ne uspe.
Šta misliš da je danas potrebno pozorištu i zašto je ono važno?
Mislim da pozorište danas, da bi opstalo kao aktuelan medij mora brže ići u korak s vremenom, mora da sustigne dosta toga. Ja kod kuće na daljinskom imam dugme na kom piše NETFLIX. Za hiljadu dinara mesečno gledam neverovatne serije, dokumentarce,... da bi publika otišla u pozorište da gleda predstavu, ona moras prvo da sazna kad je predstava, da li su tada slobodni, da rezerviše kartu, da se obuče, da ode, da uzme kartu, zauzme mesto i tu sa gomilom ljudi da gleda isto to. Pritom, gde da sazna da li je predstava dobra? Gde to piše? Pozorište ima neverovatne kvalitete, donosi ono što drugi mediji nikad neće a to je da se dešava u momentu, ljudi direktno na sceni donose priču i pogađaju, to je nešto što je nezamenjivo. Ali zbog logistike, zbog načina življenja, danas deluje kao da treba veći napor da se ode u pozorište, a tek da se gleda predstava koju ne možeš da pauziraš i da jedeš dok gledaš. Zbog toga pozorište sad treba da uloži veći napor kako bi predstavilo građanima zašto je dobro gledati predstave. Da ukaže na svoje kvalitete koristeći se savremenim alatima. To nastojim da radim u svom radu sa novim pozorištem koje otvaram, zato inkorporiram društvene mreže i druge načine komunikacije s publikom.
Ukoliko pozorište ne promeni svoj rad, i ne prilagodi se potrebama publike danas, očekuje ga smrt. Jedna tiha, spora i bolna smrt.
Foto: Irena Antin
