Održan štrajk upozorenja u Narodnom pozorištu


Članovi sindikata SINGLUS Narodnog pozorišta u Beogradu stupili su u štrajk upozorenja 8. novembra sa jednim vrlo jasnim zahtevom – smena trenutnog upravnika Dejana Savića. Prema mišljenjima zaposlenih, postoji više razloga za ovakav zahtev. Savićeva pozicija i kredibilitet su postali neodrživi kada su se u medijima pojavile neistine vezane za rad Narodnog pozorišta, kao i uvrede koje je upućivao zaposlenima. S obzirom na to da su mediji u Srbiji transparentni, građani su imali priliku da se i sami uvere u to.

​​​​​​Narodno pozorište ovog meseca slavi 150. jubilej bez premijere, bez direktora drame i sa upravnikom koji je Hubača smenio kada se usudio da javno kaže sa kakvim se svakodnevnim problemima pozorište suočava. Veš mašine u kojima se peru kostimi su korodirale. Pojedine prostorije su u procesu raspadanja. Sredstava je sve manje, a uslovi za rad su sve nehumaniji.

Štrajk je počeo u 19.45h i trajao je tačno sat vremena. Pored novinara i dela ansambla Drame, štrajku je prisustvovao i ministar kulture Vladan Vukosavljević. Prema njegovim rečima, pitanje statusa trenutnog upravnika, kao i celokupne situacije u kojoj se pozorište nalazi, neće ostati nerešeno. Vukosavljević ne želi da pristupa ovom problemu na radikalan način, jer bi to ugrozilo interese jedne od najstarijih institucija u Beogradu.

Tokom trajanja štrajka, glumci i saradnici su delili letke sa jasno definisanim zahtevima i objašnjenjima problema koji kolektivno dele. Jedan od članova ansambla, Aleksandar Srećković Kubura, kaže da se svi osećaju poprilično loše što moraju da rade sve ovo, ali da to rade pre svega jer celokupna situacija utiče na njihov posao. “Zahvaljujući ovoj upravi i upravniku, mi nemamo mogućnosti i budžet da uopšte radimo u jubilarnoj sezoni. Do sledeće godine, negde do aprila, ne možemo da imamo premijeru. Mi se borimo za svoje pravo da radimo i borimo se da ovu kuću, koja je od izuzetnog nacionalnog značaja za ceo region, a ne samo za Srbiju, vode oni koji se savesno bave svojim poslom i koji dozvoljavaju umetnicima da se na najbolji način bave svojom umetnosšću u dostojanstvenim uslovima.  U ovoj kući se dosta dugo postižu vrlo visoki rezultati, radeći u vrlo lošim uslovima. Dakle, na osnovu entuzijazma svih zaposlenih – glumaca, šminkera, kostimografa, scenografa… Ali, s obzirom na to šta se sve dešavalo i kako je počelo maksimalno da se degradira ono što je prizvod ove kuće – a to su predstave – mi smo morali da odreagujemo. Nikome nije milo i niko od nas ne voli da se bavi ovim stvarima, jer najviše volimo da radimo naš posao, ali takođe želimo da se ova kuća void savesno i da na njeno čelo dođe neko ko će misliti o njenom interesu, a ne o svom ličnom."

Na pitanje da li ministarstvo može da uradi nešto po pitanju ovog problema, Srećković dodaje: ֦ S obzirom na to da upravni odbor ne reaguje, sledeći korak je ministarstvo. Vlada republike Srbije je faktički vlasnik Narodnog pozorišta i mi se svi nadamo da će oni shvatiti ozbiljnost naše situacije i činjenicama vrlo potkovane zahtve. Da li će to zaista učiniti, pitanje je. Mogu samo da Vam kažem da se nadamo da će učiniti dobro za sve one koji čine ovu kuću, koji rade u njoj i za sve one zbog kojih ona postoji, a to je publika i kultura u Srbiji. Podršku smo dobili od svih koji su imali ikakav kontakt sa Narodnim pozorištem u poslednjih par godina i koji znaju koliko je ono postalo bitan faktor u kulturološkom smislu u celom regionu. Iako gospodin upravnik pokušava da spinuje stvari, mi zaista nemamo nikakvu političku pozadinu, niti političku želju, niti nas politika zanima. Ono što nas interesuje je da dostojanstveno i pošteno radimo svoj posao.ʺ

  Sličan stav iznosi i mladi glumac, Pavle Jerinić: ֦Moj lični stav se podudara sa kolektivnim stavom cele Drame, kolega iz šminke, garderobe, kostima, tehnike, itd. Takođe, stav se podudara sa mnogim kolegama iz Opere i Baleta, a to je da Dejan Savić mora da ode. Čovek kojeg su tokom mandata obeležile tolike afere, koje nisu neosnovane, naprotiv, neke od njih smo raskrinkali i videli da su tačne, nije dostojan da vodi jednu kulturnu instituciju od velikog značaja kao što je Narodno pozorište. Ovaj štrajk je iznad ličnog. Naprotiv, ovo je oruđe kojim se služimo radi kolektivnih ciljeva i poboljšavanja uslova rada u Narodnom pozorištu, vraćanje dostojanstva ove ustanove koje je Dejan Savić oduzeo.ʺ

  Na pitanje koliko sve ovo utiče na izvođenje predstava i na sam rad, Jerinić odgovara: ֦ Ne utiče, zato što smo profesionalci i maksimalno se trudimo da ono što nam se dešava u privatnom životu ostavimo u garderobi. Ali, promena se dešava u našim privatnim životima. Borba za pravdu i prava radnog čoveka oduzima mnogo energije. Da boli, boli.ʺ

  Igor Đorđević dešavanja u Narodnom pozorištu komentariše kao nešto što se nije naprosto desilo, već kao situaciju koja je iz sezone u sezonu sve gora i gora i da je sada dotakla dno. ֦Umesto da za 150. jubilej govorimo o premijerama koje smo upriličili za tu čast, mi govorimo o nemogućnostima poslovanja. Neko mora da snosi odgovornost. Nije stvar ni Dejana Savića, ni Hubača – jednostavno, nije stvar imena, već je stvar jednog odnosa prema instituciji koja postoji 150 godina. Prema tome, moramo imati obavezu da sačuvamo pozorište od dnevno-političkih stvari.

  Srećan sam i tužan povodom svega što se dešava. Tužan sam jer je 150. jubilej, a mi ne govorimo o premijerama, a srećan sam zato što smo se napokon ujedinili  i što smo shvatili da sindikat ne služi samo da se dele paketići za Novu godinu, već da treba da obezbedi dostojanstvene uslove za rad. Sada sindikat najzad radi i nadam se da će svako sledeći ko dođe na mesto upravnika Narodnog pozorišta imati u nama jednog saradnika ukoliko bude poslovao kako treba.ʺ

  Pojavu ministra kulture Đorđević komentariše kao poztivnu stvar i navodi da ֦ministarstvo nije neosetljivo na sve ovo i da se ne pravi da ne čuje i ne vidi, što je jako dobro. Videćemo sad naredne poteze.ʺ

  Ujedinjeni u istom cilju, izrevoltirani jer su u nemogućnosti da se bave svojim poslom kako dolikuje, zaposleni u Narodnom pozorištu neće prekinuti štrajk upozorenja i borbu za prava koja de facto imaju. Zahtevi su jasni, problem, nažalost, još jasniji, a ćutanje i ignorisanje nije rešenje. Ipak, ćutanje nikada nije bilo sasvim umetnički.

Foto: Blic, Kurir, Story, Nezavisne novine



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste