Pretposlednje večeri kraljevačkog Anfiteatra, imali smo priliku da prisustvujemo lecture-performansu Minje Bogavac pod nazivom „Mrzim pozorište”. Ovaj intrigantni naslov tako se prvi put našao u zgradi i na sceni institucionalnog pozorišta.
Sedimo u sali, zavesa se podiže, Minja je na sredini scene. Sedi za laptopom jer: „da li ste stvarno mislili da ću da naučim tekst?” Tokom naredna dva sata, objasniće nam zašto se, kao radnica u kulturi, koja je u profesionalnom pozorištu provela preko dvadeset godina, usudila da izgovori kako mrzi pozorište. Kako bavljenje njime napada prostore koje nijedan posao ne bi trebalo: porodicu, zdravlje, međuljudske odnose. Uverava nas da ga mrzimo i mi, koji smo svesno došli u ovu zgradu misleći da ga volimo.
Foto: Milica Šolajić Popović
Veliki deo tematizovanja zauzeće pandemija koronavirusa, koja je prevashodno Minju i „inspirisala” da napiše ovaj performans. Izvođačke umetnosti su ovisničke, teraju nas da poverujemo da bez njih ne možemo. Šta se događa onog trenutka kada viša sila naredi da se one obustave, ubedi nas da su u tom trenutku opasne, bolesne i zabranjene, a dramaturgija se seli na televiziju, konkretno na redovne konferencije za medije Vlade Srbije. Čućemo priču o otkrivanju da se bez pozorišta može preživeti, ali i priču o Minjinom prvom anksioznom napadu. Priče o porodičnim večerama kojima prisustvuju dve sestre – pozorišne radnice, kao i šta se događa kada se probe poklope sa važn(ij)im životnim događajima. Priče o zabranjenim predstavama. Čućemo i priču o povratnim informacijama koje je dobila nakon ovog performansa. Minja priča iskreno, lično, lucidno i bez dlake na jeziku, ne mareći mnogo za moguću osudu publike.
U razgovoru sa Minjom saznajemo da je ovo izvođenje u „pravom” pozorištu i pred festivalskom publikom bilo posebno: „Ova publika uvek neverovatno pozitivno reaguje na naš izraz i retko gde imaš osećaj da si toliko dobrodošao i da te publika razume i prati tvoje sadržaje. Prvi put mrzimo pozorište u institucionalnom pozorištu, drugačiji je setap, nisam navikla da su mi ljudi toliko daleko i da nemam sve vreme svest gde su, ali su se reakcije čule i to mi je davalo podršku i neku novu radost.”
Foto: Tara Seničić
Nakon izvođenja, gledateljka Marina Panić, profesorka srpskog jezika, podelila je sa nama utiske: „Lepota pozorišta je u tome što je i ono što nije predstava – predstava, i ako govorimo o mimikriji i podražavanju, ovo je fenomenalna predstava. U jednom trenutku sam osetila potrebu da dobacim da i ja to isto radim. To nije samo priča o pozorištu, to je priča o svakom pozivu, o svakome od nas pojedinačno, o načinu na koji pristupamo poslu, o tome da li ga prihvatamo kao poziv, o tome koliko smo ozbiljni i odgovorni u onome što radimo, o tome koliko je iščašen svet u kome funkcionišemo, a želimo da funkcionišemo ispravno, i o tome koliko je odrastanje društva i pojedinca teško.”
Pitamo je i da li sada mrzi pozorište: „Teško mi je da to izgovorim, ali izgovorila sam u nekoliko navrata da mrzim školu, i mogu da se povežem sa tim značenjem mržnje, pritom znajući u dubini srca da to nije istina i da je prouzrokovano nečim van mene, a da to nije moja suština. Međutim, ako je pozorište metafora za neku opsenu, varku i laž kompletnog života, onda mogu reći da mrzim što pristajem da volim tu laž koja me čini srećnom i ispunjenom, onog momenta kad shvatim da je laž, da je kulisa, da su to papirni likovi i lažne, sjajne mašne. I možda mrzim pozorište, ali ozbiljno volim Minju Bogavac.”
Poslednjeg dana ovogodišnjeg festivala, publika će od 18 časova na obali Ibra premijerno gledati festivalsku produkciju „Ghosts are dancing” u režiji Majkla Divajna, i od 19.30 časova u sali Kraljevačkog pozorišta, predstavu „Vrpca”, autorski projekat Aleksandre Arizanović.
