Šeste i poslednje večeri festivala Regionalne unije teatara RUTA izvedena je predstava „Plah udah“ Mestnog gledališča Ljubljana, po tekstu i u režiji Nejca Gazivode. Nakon predstava koje su se bavile socijalnim, angažovanim, civilizacijskim temama, RUTA je ponudila, kako je sada to moderno reći, toplu ljudsku priču o jednoj sasvim običnoj porodici koja se sastaje prvi put nakon očeve smrti i na tom sastanku otvara Pandorinu kutiju svojih neispunjenih očekivanja, neuspeha i promašenih života.
Katarina je mama, ima 53 godine, muž joj je umro, ali ona ponekad i dalje razgovara sa njim telefonom. Mada nikada to neće priznati, plaši se da bude sama i oseća se usamljeno, i zato će sve uraditi da okupi porodicu. Nedostaje joj unuk Tijan. Želi da ga vidi. Voli da zvoca (koja majka ne voli). Uvek zna šta je najbolje za njenu decu. Nikada to ne može da prećuti. Voli ih najviše na svetu.
Marijan je u srednjim tridesetim. I dalje živi sa majkom, budi se u podne i za doručak pije pivo. Po ceo dan ne izlazi iz pudžame, a kosa mu je masna, jako. Ciničan je i ogorčen. Voleo je da vozi motor. Prodao ga je. Ima sina, Tijana. Retko ga viđa, gotovo nikad. Poslao mu je poštom lego kocke da se igra. Kaže kako se oseća kako Tijan i nije njegovo dete. Laže. Napisao mu je pesmu. Rasplakao se dok je čitao.
Petra je par godina mlađa od Marijana, prešla je tridesetu. Završila je književnost, napisala knjigu „Plah udah“, počela doktorat. Nervira je majka kada je pita kad će da rodi decu. Ne želi ih u ovom trenutku, ima preča posla. Posao, putovanja, učenje. Sada radi u knjižari. U istoj onoj u kojoj je bila promocija njene knjige. Od doktorata je odustala. Kaže da joj je dobro, da je zadovoljna. U knjižari je super, ima vremena da čita. Dve godine nije pročitala knjigu.
Janez je Petrin dugogodišnji momak. Novinar je. Napisao je neku istinu koja se nekom nije dopala i izgubio je posao. Svesno je to uradio jer je idealista. Sada nema posao. Piše honorarno horoskope. Odlučio je da postane majstor. Nema pojma kako da popravi slavinu, ali to nije problem, za sve postoji tutorijal na fejsbuku. Ne pije više. Pozitivac je. Preselio se sa Petrom u manji stan i to im ne smeta, računi su manji. Uspeo je tašti da popravi slavinu. Osećao se kao supermen. Ne može da ima decu.
Maja ima četrdesetak godina. Ona je Marijanova bivša, Tijanova majka. Putovala je skoro na Bali, na 17 dana. Nije povela Tijana, tako dug put nije za decu. Udala se za Kristijana. Kristijan je stariji. I ima puno para. I Maji je super u životu, ima sve što je ikada želela. Volela je Marijanove viceve, Kristijan ih ne bi razumeo. Uskoro se seli sa Kristijanom u Nemačku. Došla je da se pozdravi. Ovi ljudi njoj nisu ništa, jedino je Tijan vezuje za njih. A Tijana nije povela.
I na kraju ostaje Tamala, koja danas kreće u Ljubljanu na fakultet. Upisala je medicinu i veliki je majkin ponos. Pred njom je život i tek je čekaju razočarenja i neispunjena očekivanja. Sreća pa još to ne zna.
Posao, stan i porodica do tridesete su ideal koji je nastao kao zaostavština nekih drugih vremena kada je to zaista bilo i moguće. Svet se promenio, brz je i okrutan. Država ne deli stanove, posao se ne dobija odmah nakon završene škole. U takvom svetu treba stvarati porodicu... Majke poput Katarine ne shvataju da nije sve kao što je u njihovo vreme bilo i to stvara pritisak. Međutim, mnogo gori pritisak stvaraju Marijan, Petra, Janez sami sebi. Konstantno se trudeći da ubede sve druge i sebe da im je dobro oni se guše, ostajući zarobljeni u praznom hodu između onoga što su želeli da postanu i onoga što u stvari jesu.
Nema u ovoj predstavi neke radnje, nema puno kretanja i komplikacija. (Ne)srećna skupina je smeštena u autentičnu dnevnu sobu i vodi jednostavan razgovor kroz koji porodica dolazi do samospoznaje. Glumci su tu pristupili mirno, prirodno, bez ikakve prenaglašenosti, pa vrlo suptilno i bez pompe prolaze od stanja sve je u redu do momenta razotkrivanja.
Kako kaže Tolstoj, sve srećne porodice liče jedna na drugu, sve nesrećne su nesrećne na svoj način. Prikaz porodice u ovoj predstavi ipak daje neodoljivo poznatu sliku nesrećnih ljudi koji su svuda oko nas. Previše je ova slika realistična. Snažan je ovo vapaj generacije.
Ovom predstavom završen je prvi RUTA festival u Beogradskom dramskom pozorištu. Sledeća stanica je Podgorica, gde će se festival održati u martu 2020. godine.
