Poslednjeg dana 16. Pozorišta Zvezdarišta izvedeno je tri predstve: „Baorni di Makaroni“ Pozorišta lutaka „Pinokio“, „Beogradska mumija“ Pan teatra i „Na vukovom tragu“ novosadskog Pozorišta mladih.
Prva predstava izvedena poslednjeg dana, „Baroni di Makaroni“, moderna je bajka o zaljubljenoj baronesi Rezankini koja uprkos neizmernoj ljubavi Sira Limburgea bira zgodnog i bogatog Kneza de Majoneza. Majonez je zanimljiv i privlačan, i na sve to ima i titulu, pa brzo osvaja srce romantične Rezankine, dok Limburge koji smrdi kao svaki sir ostaje da pati slomljenog srca. Sve je u redu dok ne dođe do zaručničkog bala na kome budući mladoženja odbija da jede špagete. Njegove sluge, Pesto i Kečap obožavaju makarone, ali Majonez i testo prosto ne idu zajedno! Rezankina je skrhana jer ona ne može da živi bez špageta, fusila i taljatela. Ona uviđa da je napravila veliku grešku i da ceo svoj život voli Sira Limburgea koji joj prašta i uprkos svemu je uzima za ženu. Klasičan bajkoviti zaplet smešten u svet „hranljivih“ likova sa povrćkama iz šerpe u ulozi naratora na duhovit i prijemčiv način, sa tekstom u stihu i uz brojne songove, uči najmlađe da ljubav i dobrota pobeđuju, praštanje je vrlina i upornost se uvek isplati.
Iz „Pinokija“ na Novom Beogradu Zvezdarište se preselilo u malu salu Pan teatra na Zvezdari, gde je izvedena predstava „Beogradska mumija“, dramatizacija istoimenog romana za decu Branka Miloradovića. Priča prati dvanaestogodišnjeg dečaka Ogija koji je zbunjen i razočaran kada njegovi roditelji odluče da se rastanu. Situacija postaje još gora kada su i tata i mama, oboje zaokupljeni svojim poslovima, zaboravili njegov rođendan. Ipak, Ogija oraspoloži kada ga tata odvede u Narodni muzej da mu pokaže pravu egipatsku mumiju. Tada se dešava nešto čudesno: duh mumije, sveštenika Nesima pojavljuje se pred dečakom i šalje ga na put kroz vreme 2000 godina unazad, u Stari Egipat, gde će naći čarobni cvet lotusa koji će pomiriti njegove roditelje. Ogi doživljava avanturu kakvu „nije doživeo ni Hari Poter“, vraća se u svoje vreme zahvalan Nesimu i srećan jer su se mama i tata pomirili. Zanimljivo rediteljsko rešenje projekcije gotovo celokupne „scenografije“ i nekih likova sa kojima dečak komunicira na video bimu stvara utisak gledanja crtano-igranog filma, a deci se sudeći po reakcijama veoma dopada. Duhovita i avanturistička priča zanimljiva je i drži pažnju, a možda ponekoga nadahne i da ode u biblioteku i pročita roman.
Najzad u Teatru Vuk izvedena je i poslednja predstava ovogodišnje takmičarske selekcije, „Na vukovom tragu“. Reč je o dramskoj adaptaciji čuvenog romana „Zov divljine“ Džeka Londona. Ova školska lektira govori o psu Baku koji za vreme zlatne groznice biva ukraden i prodat da vuče saonice po surovoj zimi u Kanadi. Bak je izgladnjivan, tučen i izmučen, i na kraju odbačen. Od smrti ga spašava dobri gazda Džon Tornton koji se prema psu dobro ophodi, pun ljubavi i topline. Ipak, u Baku se nešto budi, nov osećaj koga pre nije bilo. Poreklo ga vuče , divljina zove i Bak odlazi u šumu, među vukove.
Poznata priča u postavci Pozorišta mladih ispričana je prvenstveno zvukom i pokretom, sa vrlo malo reči. Igranje svetlima i zvucima koji nastaju tehnikama koje se koriste u ozvučavanju crtanih filmova (gde određeni zvuci simuliraju druge) stvorilo je atmosferu vrlo verodostojnu onoj u romanu, mada dosta zanimljiviju. Lutke pasa i glumačko rukovanje njima zajedno sa izuzetnom onomatopejom psećih oglašavanja toliko su realistični da su sve Bakove nevolje bile gotovo mučne za gledanje. Ova predstava je odlična inscenacija među decom ne toliko omiljene letktire, te možda ne bi bilo loše da bude razmotrena u ovom kontekstu.
