Zabrinut sam i prestrašen. Strepim od zločina koji ostaju nekažnjeni, od grehova koji ostaju neokajani. Strahujem od izjednačavanja nevinosti i krivice, pravde i nepravde, časti i besčašća, od poistovećivanja krvnika i žrtava.
Ovim rečima, jugoslovenski pisac i dramaturg Đorđe Lebović, svojevremeno je objasnio u kakvoj je atmosferi nastala njegova socio-psihološka drama „Lutka sa kreveta br. 21”. Ekranizovanu verziju, ova Lebovićeva drama dobija 1996. godine u režiji Jovana Konjovića. Nakon postavke Srpskog narodnog pozorišta, istoimena drama nedavno je dočekala ponovnu inscenaciju, i to u režiji i adaptaciji Egona Savina. Narodno pozorište u Beogradu ovim činom svečano je otvorilo novu pozorišnu sezonu.
Prema čitanju Egona Savina, Lebovićev komad predstavlja „protest protiv kratkog pamćenja pred uvek latentnom mogućnošću ostvarenja ponovnog ljudskog zla”. Savin zatim dodaje: „Ova istinita priča podseća nas da svaki čovek može postati žrtva nerazumne mržnje i nasilja. Svoje predano traganje za pravdom i istinom u ovoj drami završavamo sa ubeđenjem da žrtve nisu iskupljene i da pravda nije i ne može biti zadovoljena.”
Radnja predstave počinje momentom prepoznavanja žrtve i njenog dželata, šefa logorskog burdelja Emila Grabnera, dve decenije nakon završetka Drugog svetskog rata. Doktorka Vilma Rajner, žrtva nacističke „Kuće lutaka”, koju Zorana Bećić Đorđević igra istovremeno kao jaku i fragilnu ženu, pred očima gledalaca reanimira proživljena zverstva koncentracionih logora, a u momentu i doslovno zauzima položaj pacijenkinje u stolici za prijem pacijenata. Iz jedine linije radnje koja teži progresiji izdvaja se pitanje pristaje li protagonistkinja da javnim svedočenjem, u korist pravde i pravednosti, ogoli sva zverstva ljudske prirode koja su je zadesila u Aušvicu.
Odnos između Vilme i njenog kolege i supruga Jelineka dobija tragičnu auru nakon što dolazak Emila inicira razgovor o suprotstavljenim pogledima dvoje supružnika. Mučna i sirova tematika predstave poteže, danas gotovo nepostojeću, no u periodu nastanka dela verovatno ambicioznu polemiku oko izjednačavanja žrtvi i počinioca. Njen glavni zagovornik upravo je Jelinek, a način na koji publika saznaje o njegovoj informisanosti o tome šta se događalo njegovoj izabranici posebno je interesantan. Naime, u razgovoru upoznavanja sa neočekivanim posetiocem, on izgovara rečenicu poput: „Ti si, Vilma, beše radila u perionici?”, kao da bi razgovor o logorima smrti, ako je ikada vođen, lako mogao biti zaboravljen.
Smisleno izostavljeni songovi ne narušavaju potresnu i gusto koncentrisanu dinamiku dramske radnje, koja iznenađujuće brzo dobija svoje finale. Lično, sve vreme sam imala utisak da je ono što gledam tek ekspozicija, da li zbog uobičajene dvočasovne kulture gledanja na koju nas je Narodno pozorište naviklo, ili opet, očekivanja da se na sceni dogodi spektakularan sunovrat, nakon što je tačka klimaksa dovedena do krajnjih granica. U svakom slučaju, sigurna sam da ovakav rediteljski pristup poseduje određeno značenjsko opravdanje, iako do istog nisam uspela da dobacim. U narativnom smislu priča jeste dobila svoj epilog, ali ostao je da lebdi utisak nedovršenosti, kao da reditelj na izvestan način insinuira kako se u realnosti stvarni epilog nije desio, niti će se ikad desiti.
Foto: Narodno pozorište u Beogradu
