Severoistočna tragedija


    U pozorištu Dubrovka, 23. oktobra 2002. godine, čečenski teroristi izvršili su stravičan napad. Od tada je prošlo skoro punih šesnaest godina, ali sećanja preživelih i dalje su jasna, vrlo tragična i, nažalost, nisu nimalo izbledela.   

    Četrdeset terorista otelo je 912 osoba, 130 je poginulo, a više od 70 povređeno. Na galeriji pozorišne sale bila su smeštena deca. U parteru su sedeli njihove majke i očevi. Sedeli su i samo čekali da prođe.

    Deceniju i po kasnije, na sceni Bitef teatra zatičem tri žene. Vode monologe. Pričaju, prisećaju i rekonstruišu svaki minut te tragedije. Govore mi o sticaju okolnosti koje su ih zatekle tog dana, o odeći koju su nosile. Jedna od njih je jedva čekala da ode na predstavu sa suprugom i detetom. Druga nije mogla da prisustvuje predstavi, jer je radila noćnu smenu u bolnici. A treća... treća je nosila sivu haljinu i kaiš sa oružjem i eksplozivom. Mlada Čečenka.

    Prvu stvar koju sam primetila bila je minimalistički uređena scena. Jedna stolica, tri žene i njihove reči. Posle nekoliko minuta, shvatila sam da za ovakvu predstavu ništa više nije ni potrebno. Slikoviti monolozi i izrazi lica su me u određenim trenucima odveli u pozorište Dubrovka i u 2002. godinu. Naježena sam i kontrolišem suze.

    Publika nemo ćuti i upija svaku reč. Tek poneko stavi ruku preko usta, kao dete kad vidi nešto strašno. Devojci pored mene oči su pune suza, ali je izdržala, nije ih pustila. Ja sam držala svesku i olovku u ruci, trudeći se da zapišem nešto za izveštaj, ali posle nekoliko rečenica sam odustala. Nisam mogla, ruke su mi se tresle i samo sam želela da posmatram i upijam sve kao ostatak publike.

   Žena koja je morala da radi noćnu smenu prima poziv posle kojeg shvata da su joj majka i ćerka u pozorištu. Ulazi u pozorište i mora da bude potpuno hladna dok pregleda svoju ćerku. Ako teroristi shvate da se znaju, biće mrtve. Sa devojčicom je sve u redu. Ali, da li je? Koliko neko može da bude dobro u takvoj situaciji? Ponekad je fizičko stabilno stanje irelevantno u odnosu na strah i bol koji vladaju u duhu. Neke traume prosto ostaju u nama ceo život.

    Viknula je  „Gde je Tanja?!“ i tada više nisam mogla da se kontrolišem. Suze su mi tekle do poslednjeg trenutka predstave, tokom aplauza, nakon izlaska iz sale.  „Moram da uzmem izjave, hajde, smiri se“, rekla sam sebi i trudila se iz petnih žila da ostanem hladna, kao da me ništa nije potreslo i kao da se taj događaj nikada nije desio. Fikcija, to je sve.

    Sačekala sam Katarinu Žutić i sva pitanja koja sam imala u glavi samo su isparila odjednom i sve što sam želela da znam jeste – kako ste ovo uradili? Kako je moguće da ostanete pribrani dok govorite reči žena koje su ovo preživele pre 16 godina? Rekla mi je da je rad na predstavi bio retko prijatan, jer su se svi toliko voleli i pazili i sve je bilo jako lako – zahvaljujući rediteljki, Jani Maričić. Istraživajući ovaj napad na internetu, primetila sam da novinari više stavljaju akcenat na politički aspekt ovog događaja, nego na samu tragediju koja im se desila.

    „Ovo je drama i pozorište, nije politički pamflet. Ja verujem da će ljudi da shvate da mi, u kranjoj liniji, pričamo priču o tome kako su ljudi, a ne ideje i stavovi, na kraju žrtve. Tamo je poginulo 130 ljudi. To je jako mnogo ljudi – i Čečena i Rusa. Mi pričamo jednu ljudsku priču i jedan ljudski aspekt ovoga. Terorizam, koliko god imao neki uzvišen cilj, kao što je nezavisnost, oslobađanje i slobodu kao takvu (šta god ta reč sloboda značila), ipak na kraju se završi u krvi. Idealistički cilj terorizma je jednostavno nemoguć za ispunjavanje, jer je to suštinski manipulacija – manipulacija ljudima, njihovom verom i ubeđenjima.“

   Ruke su mi se i dalje tresle, osećala sam hladan znoj na glavi i kamenje u stomaku. Neverovatno je koliko jedan pozorišni komad može da utiče na čoveka. Predstava Severoistok me ubacio u vrtlog etičkih dilema i pitanja koja zahtevaju subjektivan odgovor. Filozofski posmatrano, etička pitanja su često suv sadizam.

   Kad je čovek spreman da umre? Da li više volimo smrt ili život? Ko je kukavica u celoj priči zvanoj Život – onaj koji više voli smrt ili onaj koji više voli život? Svoj odgovor i dalje tražim, kopam po rubu egzistencije u nadi da ću ga pronaći. Plaši me pomisao da se on nalazi u situaciji kada moram da odlučim brzo, a vreme ističe. To je stvar sa dilemama – one se uvek rešavaju u kritičnim momentima.   

    Kada su ljudski postupci za osudu, a kada za razumevanje i podržavanje? Predstava Severoistok nudi putokaze ka odgovoru na ovo pitanje. Pratite ih!

Autor: Jelena Joksić



Povratak na vesti