„Srećni smo jer jednom nedeljno možemo da viknemo ono što mislimo“

Zoran Kesić

Zoran Kesić

Zanimanje: TV voditelj

Mesto stanovanja: Beograd

Biografija:

Zoran Kesić, poznatiji kao onaj koji koji na televiziji viče ,,Budale!“, rođen je 1976. godine u Beogradu. Kao i mnogim dečacima, prva ljubav mu je bila fudbal i kao klinac je bio ubeđen da će postati profesionalni fudbaler. Pored sporta pokazivao je afinitete i prema javnim nastupima. Pokušao je dvaput da upiše režiju na FDU-u, dva puta je bio prvi ispod crte. Revoltiran, odlučio je da ne želi da bude student.

Tada počinje njegov život kao novinara. Pet godina je bio repertor emisije „Beograde, dobro jutro“ koju je u to vreme vodio čuveni Đoko Vještica, nakon toga postaje voditelj emisije „Svetionik“.

Njegova prva autorska emisija se zvala „Bg direkt“ i emitovala se na B92. Nakon služenja vojnog roka, Kesić prelazi na televiziju „Metropolis“, gde je vodio emisije „Viša sila“ i „Dezinformator“.

Ipak, emisija koja ga je predstavila široj publici je „Fajront Republika'“ na tadašnjem FOX-u. Posle nekoliko godina pauze, Kesić se vratio na televiziju u velikom stilu, vodeći, zajedno sa ekipom portala Njuz.net, „24 minuta sa Zoranom Kesićem“. Budala!

1. Kada si poslednji put bio u pozorištu?

Poslednji put smo supruga i ja išli da gledamo dramu Dušana Kovačevića Urnebesna tragedija u Ateljeu 212. Odlična predstava. Prvo što smo primetili bila je zanimljiva scenografija. Pozornica je  bila iskošena, što je već u startu ostavilo na gledaoca utisak neke poremećenosti i nenormaliteta.

2. Koju predstavu koju si odgledao u poslednje vreme preporučuješ?

Preporučio bih Moja Ti u kojoj glume Gorica Popović, Tanja Bošković, Sofija Juričan i Svetlana Bojković.  Svidela mi se predstava jer jedobra glumačka ekipa i zato što ima i elemenata smešnog, a to je ono što je meni bitno u pozorištu. Pored ove predstave, preporučio bih još jednu predstavu Ateljea 212, Kazimira i Karolinu

3. Koliko često i sa kim najčešće ideš u pozorište?

Najčešće sa suprugom. 

4. Ko ti je omiljeni glumac i glumica?

Omiljeni glumac Rade Nikolić, a glumica Sofija Juričan.

5. Tvoj stav – koja je društvena uloga pozorišta u današnjem društvu?

Ja volim da predstava ima kostim, mizanscen, da ima nekoliko scena koje se menjaju,  pa da glumac uđe na vrata i kaže AAAAAAAA! Mnoga pozorišta smatraju da je njihova uloga da kritikuje vlast. Naravno, može i to da bude jedna od uloga, ali treba obogatiti pozorište. Svestan sam da su resursi tanki, da nema dovoljno novca u budžetu, ali ne treba se sve svoditi na angažovanost i kritiku vlasti. Hoću da vidim nešto smešno! Hoću da vidim i neku staru kostimiranu predstavu, Šekspira kako ga je on sam pisao – nema potrebe za preteranim osavremenjivanjem. Volja i želja autora da po svaku cenu šokira i nešto osavremeni i da prilagodi savremenom trenutku mi ponekad smeta. Ako je dobro uklopljeno -onda super, ali ako se to radi po svaku cenu – onda nije dobro. Nikad nisam bio za šok radi šoka.

Za mene jedan od dobrih primera osavremenjivanja teksta i novog čitanja je predstava Rodoljupci koja se igra u  Narodnom pozorištu. Režirao ju je Andreaš Urban. Dobra je jer je glumačka ekipa sjajna, kao i muzika.

6. Smatraš li da kada bi ,,junaci’’ emisije 24 minuta češće išli u pozorište manje glumili na svojim radnim mestima?

Ne verujem. Mislim da bi tada dobili inspiraciju da još više glume, jer junaci naše emisije, tj. većina njih, ništa drugo i ne rade. Oni glume. Njihov svaki radni dan je posvećen jednom jedinom cilju, a to je što duži ostanak na vlasti ili u fotelji. Čini mi se da čak i ovi iz opozicije glume. Oni su boza, marketing, jedna velika ambalaža umotana u telo čoveka i političara. Kupi me, jer boljeg od mene nećeš naći! Šta on zaista misli u svoja četiri zida, to mi nemamo pojma. Mi samo vidimo njegovu predstavu o onome kako bi on voleo da ga mi doživljavamo.

7. Da li na društvo jači efekat buđenja ima satira ili direktnija poruka? Da li bismo poludeli kada se ne bismo smejali svakodnevici i našem mentalitetu?

Dobra prečica do publike i gledalaca jeste satira. Kao i na ulici – ako vidiš čoveka koji plače, verovatno ćeš proći svojim putem jer  imaš svojih problema. Ali, ako vidiš nekog ko se smeje i cereka, odmah će mu ljudi prići i pitati ‘Šta je, šta je?’. Tako da mi upravo to i radimo – privlačimo pažnju ljudi time što našu istinu ili ono što mi mislimo da je istina i naš stav o aktuelnim temama uvijamo u humor i satiru i na taj način privlačimo pažnju ljudima. Zato i vole da nas gledaju, jer ono što mi iznosimo jeste pitko i zabavno njima. Da li je satira najbolji način za kritiku? Pa, nisam siguran.

Ja mislim da nedostaju ozbiljne kritičke i debatne emisije, ali u nedostatku toga, mi isplivavamo  kao jedino svetlo na kraju tunela (da upotrebim epitet koji nije moj, ali koji nam gledaoci često upućuju). Hvala im. Sigurno bismo svi poludeli da se ne smejemo svakodnevici. Ja sam svestan lekovitog značaja naše emisije. Vidim šta pišu ljudi i koliko im nedostaje kada nema emisije i koliko im fali kada ne okačimo odjednom emisiju na jutjub, pa kao narkoman traže svoju dozu. To je našim ljudima potvrda da nisu ludi i da ima još onih koji misle isto. Živimo u vremenu kada nas svakodnevno sa televizijskih ekrana i sa interneta direktno lažu u oči, ljudi počinju da sumnjaju u svoj zdrav razum. Da li je zaista tako kako on kaže? Ako on kaže da je sve crno belo, možda je zaista on u pravu, možda sam ja lud. Onda čovek vidi našu emisiju i skapira da nije samo on lud. Kesić i svi oko njega su takođe ludi.

Činjenica je da se odavno ništa nije promenilo, ali ne treba klonuti duhom. Treba svako da uradi ono što oseća da treba da uradi. Treba uložiti  minimalni napor  koji će tebe učiniti srećnim da znaš da si uradio pravu stvar ili stvar za koju ti misliš da je prava. Mi iz nedelje u nedelju činimo ono što mislimo da je prava stvar. E, sad, možda mi nismo u pravu, ali mi iza svake teme koju obrađujemo u emisiji stojimo, to je naš stav o svemu. Imamo stavove i iznosimo ih! Nema veće sreće u ovoj društvenoj situaciji  za nas od mogućnosti  da uzvknemo glasno jednom nedeljno ono što mislimo!

8. Da li bi našu svakodnevicu opisao kao teatar apsurda, tragikomediju ili monomelodramu? Zašto?

Ha, monomelodrama mi se sviđa. Monomelodrama je zaista ono što dobijamo od predsednika Vučića godinama.

Toliko egocentrizma viđamo, toliko znamo nepotrebnih detalja iz njegovogživota; da on ne može da jede, da ne može da spava, da ne jedešnicle, da šeta uveče oko dva, pola tri i razgleda knjižare. Nekada su bile aktuelne anegdote o Titu i kakav je bio kad je bio mali. A mi sad živimo anegdotu o Vučiću i sve više imamo saznanja o Vučićevom privatnom životu, o njegovim stremljenjima i strepnjama, nadanjima. Pratimo njegove promene raspoloženja. To je kao jedan rijaliti program čiji je jedini učesnik Vučić. Dakle, to jeste monomelodrama sa elementima tragikomedije, ima i apsurda, ima i drame, samo… teško će tu biti happy enda.

Kesića u HuPikon upisala Jelena Joksić