Hoću da živim u svetu u kojem Beton mahala nije potrebna!

Beton mahala
Zvezdara teatar
Piše: Jelena Joksić
22. mar 2018.

    Oduvek sam želela da živim u Australiji. Jednostavno, ta država je uvek imala jaku silu privlačenja. Moja želja da budem njen državljanin nije neuobičajena.  Veliki broj ljudi želi isto. Čak i pored činjenice da zmije gmižu po wc šoljama, Australija je ideal.

    Nijedna moja želja nije neopravdana. Citiraću svog najboljeg prijatelja: "Mi nismo samo finansijski, kulturno i obrazovno sjebana država  -  čak smo i geografski.ʺ Sećam se, pre dve godine, u maju, kada su moji roditelji  po celu noć izbacivali vodu sunđerima i kofama iz kuće koja je bila poplavljena. Sećam se hiljade ljudi iz Srbije koji su donirali novac, igračke, odeću i obuću za porodice koje su izgubile svoje useve i kuće. Nisam zaboravila period kada smo svi  stremili da pomognemo onima kojima naše malo predstavlja ceo svet. Ipak, ni sećanje na loše obrađivanu lektiru lektiru u osnovnoj i srednjoj školi me nije napustilo. Uprkos tome što sam delo pročitala u jednom dahu, jedinica koju sam nepravedno dobila, zaboravivši minoran detalj iz Geteovog Fausta, uvek će biti deo mene. Kao i sećanje na ponos, koji je krasio glas mog školskog druga dok je pričao o tome kako je pretukao navijača Partizana, samo zato što je nosio pogrešnu boju. Isticanje razlika kod drugih ljudi zauvek je ugravirano u moj um. Neka je. Treba da bude tu.



    Svaka moja prethodna rečenica, svaka misao  je bila inspirisana predstavom Beton Mahala. Ali, volela bih da istaknem da Beton Mahala nije običan pozorišni komad – ona je stanje duha. Svaki čovek na ovoj planeti ima u sebi ono što se predstavlja njom ili ono što ona kritikuje. Koliko god da je to surovo, istina je.

    Boli me što postoje razlike tamo gde nisu potrebne. Boli me što je odlazak iz rodnog grada postalo moranje. Ipak, ispunjava me neopisiva sreća kada vidim tih sedmoro mladih glumaca na sceni, kako jasno kažu da ne žele nigde da idu. Oni su svesni da dobijati komentare, poput, "a šta vi znate”. Ali oni nastavljaju da govore. I govorili su skoro dva sata o takvom gradu, kakvim oni žele da ga vide.

    Ova predstava je, kako to obično biva, zabranjena u Novom Pazaru. Kada čoveku kažeš da ti nešto kod njega smeta, on će okrenuti priču na drugu stranu, a ponekad i zabraniti da se to ikada pominje. Nisu to neuobičajene pojave. Ipak, ostatak Srbije ih je primio u svoja pozorišta gde ih ljudi pozdravljaju  gromoglasnim aplauzima i često - suzama.

    Toleranciji se uči svakodnevno. Protiv nepravde se treba boriti. Što pre shvatimo da ime ne znači ništa, da su Isus i Alah reči iza kojih se krije isti smisao, čim prestanemo sa deljenjem grada na “našu” i “njihovu” stranu – to će nas napraviti tolerantnim osobama kojima je mržnja nepoznato osećanje.

    Posmatrajući jednu od glumica kako se kida na sceni i počinje da plače, shvatila sam da to nije deo scenarija. U načinu na koji je vikala i objašnjavala ljudima da želi da živi u gradu u kojem postoje dobre škole i brižni učitelji, videla sam da je njena iskrena želja da ostane u svom gradu uzaludna.  Imamo otprilike isto godina, ali u tom trenutku su njene suze bile moje.

Oni se osećaju kao stranci u sopstvenom gradu. U nekim momentima ne dobijaju podršku čak ni od svoje porodice, ali zato - imaju jedne druge. Njima nije bitno da li se neko zove Veselin ili Amar. Da li se moli ili klanja Bogu, da li kaže, „Dobar dan!“ ili „Aselam!“. Njihove  su misli na fudbalskom terenu, ili u gradskom kafiću. Oni prilaze devojkama i momcima zato što su im privlačni i dopadaju im se, a ne zato što  veruju u ovog ili onog Boga. Koliko je to samo jednostavno, zar ne?

    I gde su svi ti dobri ljudi koji su svesni ovoga, a ni prstom ne mrdaju? Gde su svi oni, koji uz kafu ili pivo pričaju kako stvari stoje grozno ali ipak prelaze preko netolerancije koja se stalno oseća u vazduhu? Zašto momci i devojke od svega dvadesetak godina moraju da osvešćavaju narod o tome? podižu Srbiji svest o tome? Moraju li da ostvaruju svoje najsvetije želje preko granice? I zašto je Novi Pazar ugušio želje mladih?

    Zanimljivo je što predstave koje se bave vrlo jednostavnim pitanjima najviše uzbude čoveka. Kada bi ljudi samo malo više vremena provodili baveći se njima, Beton Mahala ne bi ni postojala. Volela bih da nije bilo potrebe da se ovako nešto napravi. Ali, ako je već tu, zašto se samo malo ne bismo potrudili da je shvatimo?