Strava u ulici Brestova


U četvrtak 5. maja premijerno je izvedena predstava „Ljubav se nosi u tri”, u produkciji Prvog prigradskog pozorišta - Puls teatra. Režiju potpisuje Jelena Bogavac, dok je celokupan projekat nastao po uzoru na istoimeni roman  Milene Bogavac.

strava-u-ulici-brestova1

Uz svega par rečenica monologa, uvodnom igrom glumaca, publika se upoznaje sa nizom epiteta karakterističnim za najveći broj milenijalaca. Grupu momaka i devojaka takozvane „generacije loše reputacije” zatičemo u njihovim tridesetim, u momentu kada  strah od napuštanja mladalačkog života i bežanje od odgovornosti potiskuju drogom, alkoholom, pornografijom, lascivnim fantazijama i kratkotrajnim zadovoljstvima, težeći da, po svaku cenu, makar i prividno - zaustave vreme. Kako milenijalci važe za generaciju najsličnijih među sobom, ni sami likovi međusobono se ne razlikuju drastično, stoga njihove uloge pre teže da doprinesu onom jednom, kolektivnom junaku, nego da uzdignu svoj lik do nivoa autentičnosti. Odrastanje obeleženo visokim očekivanjima, ekonomskom krizom, sankcijama, procvatom interneta i globalne mreže komunikacija formiralo je većinski neprilagodljive, apolitične mlade ljude, ujedno i protagoniste komada „Ljubav se nosi u tri”, koji nailaze na poteškoće da nađu posao, odvoje se od roditeljskog doma i postanu finansijski  nezavisni, ali i istupaju korak napred u pogledu širenja svesti o emancipaciji LGBT+ zajednice i  borbi za ljudska i manjinska prava.

Kroz komad o generacijskom propadanju autorke vešto prepliću ideološku sferu sa pitanjem položaja slobodnih umetnika krajem jedne i početkom naredne vlasti. I decenije.

strava-u-ulici-brestova2

Dinamična priča u koju nas uvodi glavna junakinja Ejmi teče linearno i prolazi kroz čitav spektar simbola koji suptilno pobuđuju nostalgiju za vremenom kada se epilog svake „ozbiljne” svađe ogledao u uzajamnom blokiranju na Facebooku. Za protagoniste za koje autorka kaže da „ni sami ne znaju kako i kada su postali antiheroji” jedini mogući izlaz, a ujedno i još jedan način da se izbegne odgovornost, jeste odlazak iz zemlje. Surov svet u kom su se neplanirano zatekli ističe se njima svojstvenim, kolokvijalnim, necenzurisanim jezikom, kojim, osim manjka empatije, izražavaju i svoje političke stavove (ili njihov nedostatak), dok jednoglasno ponavljaju često prepisivanu tezu po kojoj „jedan glas ne može ništa da promeni”. Nekoliko trenutaka kasnije ispostavlja se suprotno, dok pred očima publike izmiče slika o, još jednom  u nizu, pokušaju bega.

Vizuelni pečat u kostimografskim rešenjima verodostojno prikazuje prepoznatljivu modu 2010-ih godina i zaokružuje pojedinačne likove dajući im pritom prostora za samostalni narativ. Majice sa printom, džins niskog struka i košulje kariranih dezena samo su neka od obeležja ispod kojih se krije strah, dok u pozadini odjekuje melodija iz pesme još jedne milenijalke, Ejmi Vajnhaus, čija je smrt u 27. godini života simboličan znak generacijskog pada. 

Audio-vizuelnim materijalom na pozadinskom platnu (Igor Marković), koji je prisutan od početka pa sve do kraja predstave, upotpunjen je opšti utisak o haosu i nadanjima, ljubavi i slobodi koji se naposletku ipak tiču, ne samo milenijalaca, već i svih nas.



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste