Sutra nikada nije došlo

Treće večeri na trećem po redu „Upad” festivalu u Novom Sadu nastupilo je Narodno pozorište iz Niša sa predstavom „Šesti oktobar (priča o jednom letovanju)” u režiji Andreja Nosova.

Kada će doći bolji život? Sutra će. Da li se desilo bolje sutra nakon 5. oktobra 2000. godine? Dvadeset i jednu godinu kasnije, na taj dan, jedna naša porodica kreće na more, van sezone, u mercedesu, ali praznog rezervoаra – srpska paradigma (gorivo će točiti u Makedoniji). Otac kaže:  „Te 2000. izgubili smo sve što smo imali i kupili ovaj auto, ovu krntiju, za bolje sutra”. I evo, sada guraju taj auto bez benzina u nastojanju da se probiju do grčkog mora. Na srpsko-makedonskoj granici ova osnovna ćelija društva napušta domovinu i prepušta se stereotipnim srpskim familijarnim rutinama odlaska od kuće na godišnji odmor u inostranstvo. A gde je kuća? I dalje se na radiju čuju povici demonstracije, koje simbolizuju ostatak nekadašnje zemlje, kao i stanje sadašnje. A gde je ta zemlja? Tog dana oni kreću, kako sin sarkastično kaže, „na put ka obećanoj zemlji koju će naslediti njihovi praunuci”.  Ipak, „čovek mora da nauči da pliva da bi preživeo”. Valjda zato i idu na more. Da bi preživeli. Ludi otac, neverna majka, ćerka feministkinja i sin zavisnik na unikatne načine nadaju se boljem životu nakon propale promene. Sunce im je udarilo u glavu. Nema vode. Nema ničega. Svaki član porodice ponaosob predstavlja ekstrem društva i prepušta se sudbini, koju strogo skriva od ostalih. Komične situacije i tragični ishodi pokazuju besmisao. Dok iščekuju dolazak u obećanu zemlju – Grčku, misli im se vraćaju na 5. oktobar 2000. godine, dan kada im se sin rodio. Prisećaju se rulje po ulicama koja ruši sve pred sobom i vremena kad su se ljudi srčano i iskreno borili za svetlu budućnost, za bolje sutra, za našu decu. I šta sad?  Sad, kad su zaboravili za šta su se uopšte borili... Čemu sad uopšte da se nadaju? Postoji li zaista „promenljiva kategorija u društvu”? Ili je svet uvek isti? Hoće li ikad biti dobro? Ili bar malo bolje? Izreka uči: od svakog zla ima i gore. Oni pevuše pesmu iz filma „Titanik” i tonu u svom mercedesu, nestalih tablica, nasukani na ledeni breg, u iščekivanju kretanja – propadaju u hladno more.  A čemu uopšte priča o moru kad mi nemamo more? Zaglavljeni u ničijoj zemlji na putu do obećane, čini se da prolaze godine i godine, a ipak vreme je nekako stalo. Nema napred. Samo nazad. „’Ajde, pakujte se, idemo kući“. Ipak ništa od obećane zemlje. „Sve je super i što nije, biće, mora nekad da bude. Biće valjda.“

Dramski komad „Šesti oktobar (priča o jednom letovanju)” potpisuje Tisa Milić, mlada autorka koja na oktobarski prevrat i ideološke promene u Srbiji 2000. godine gleda, s jedne strane, očima generacije svojih roditelja i, s druge strane, iskustveno, kroz optiku mladih današnjice, koji nastoje da prevaziđu roditeljske zablude. Ali ništa se nije promenilo. Zemlja, kuća, mercedes – isto je. Dramski tekst, tragikomedija, odlično funkcioniše na razini simbola. 

Glumačku ekipu čine: Vesna Stanković (majka Radmila), Aleksandar Mihailović (otac Dejan), Julija Petković (Katarina), Dejan Maksimović (Novak) i Marko Pavlovski, koji igra čitav spektar likova (naratora, radnika na pumpi, motociklistu, mornara, carinika).

Foto: Lea Bodor