Trpele, ali više neće


Deveto izdanje ambijentalnog pozorišnog festivala „Teatar u tvrđavi” počelo je u četvrtak, 30. juna u Malom gradu smederevske tvrđave. 

Revijalni deo festivala otvorila je predstava „Trpele” u režiji Aleksandre Kovačević, u koprodukciji Kraljevačkog i Šabačkog pozorišta, a po originalnom tekstu Milene Depolo i Bobana Skerlića. 

Nastala na osnovu istinitih i autentičnih ispovesti žena žrtava nasilja, ova predstava donosi priču o sedam žena koje u jednom momentu svog života  nisu mogle više da trpe i koje su, zato, ubile svoje zlostavljače. 

Već u prvoj sceni predstave publika biva zaprepašćena - umesto da se obraćaju iz psihijatrijske ustanove ili sa suda (kao što je u takvim situacijama i očekivano), prostor u kome se nalaze junakinje uobličen je u, ni manje, ni više - zatvor. Publici je već tada dato do znanja da je aktivni deo radnje završen, te da će sama srž radnje biti prikazana retrospektivno. 

Pre izgovorene prve replike, pažljivim posmatranjem može se zaključiti da su ove žene po nečemu jednake - sve sede ispod sedam tankih i odvojenih zidova (scenografsko rešenje za zatvorske ćelije) i rade ono što bi mogla da radi svaka žena bez obzira na svoj socioekonomski status - pletu džempere crvene boje, koja simbolizuje krv koju su one dale za svoj život, ali i koja je morala biti prolivena kako bi one bile spasene. 

Sedam različitih sudbina isprepletalo se i uplelo na jednom mestu u jednom vremenu, a po kazni zbog, kako institucije i izveštaji kažu, ubistva s predumišljajem. 

Prepričavajući jedna po jedna svoje iskustvo, publika se može upoznati sa najranijom fazom nasilničkog ponašanja - fazom medenog meseca, koja podrazumeva prekomerno poklanjanje pažnje jedne osobe, manifestovane kao kupovanje i poklanjanje skupih poklona, česte posete na radnom mestu i česte iznenadne pozive na telefon koji, sve do početka života i bivanja u istom prostoru, mogu delovati i više nego šarmantno. 

Razarajuće predrasude koje su žene u ranom dobu usvojile,  poput „Ja sam kriva za nasilje koje mi se dešava”, kao i manjak edukacije i podrške u kasnijem životu, predstavljaju glavnu prepreku da zlostavljane žene izađu iz krugova različitih oblika nasilja - fizičkog, psihičkog, emotivnog, seksualnog, digitalnog. Kao važan aspekt usvajanja ovih predrasuda ističe se primarna porodica, koja ove žene nije tretirala ni kao ljudska bića, te ih je ili udala na silu ili im otežala činjenicom da su i same kao mlađe bile svedokinje porodičnog nasilja, koje su normalizovale. 

Predstavljajući svoje u svakom smislu različite romantične partnere, na pitanje ko može biti zlostavljač, junakinje daju neočekivan i neprijatan odgovor - svako, bilo da je stranac, muž ili profesor. Zajedničko svim zlostavljačima jeste da su nemilosrdni, samo se njihovi nasilnički postupci menjaju u zavisnosti od toga o kom je obliku nasilja reč. 

Na pitanje koja replika ih je najviše emotivno dotakla, smederevska publika jednoglasno je izdvojila repliku kojom junakinje opisuju psihološki momenat poistovećivanja nasilja koje se dešava sa sopstvenom ličnošću i gubljenje svojeg „ja”. „Znala sam da kad dođem kući, čeka me ručak, da nahranim dete, batine, pa onda u krevet.” - savršeno nas upućuje na već duboku normalizaciju situacije koja se žrtvi dešava, a koju savršeno opisuje replika koja se nadovezuje na prethodnu, a glasi „kad se nasilje jednom desi, posle se nastavlja, ali se i ti posle navikneš”. „Znala sam da me je uvek voleo i bili smo srećni čak i kada me je bolelo” predstavlja početak stokholmskog sindroma - psihološkog stanja koji nastaje u situacijama nasilja, kada dolazi do emotivnog zbližavanja otmičara (u našem slučaju, nasilnika) i talaca (u slučaju nasilja, žrtve), što ženu primorava da ostane sa nasilnikom. 

U podtekstu dramske radnje razmatra se pitanje adekvatnosti uopšte i reakcije tzv. spoljnog faktora na celu situaciju, tačnije spremnost ljudi bliskih žrtvi i institucija da urade sve što je u njihovoj moći da pomognu žrtvi nasilja. Kako se naše junakinje (a i mi sa njima) nalaze u situaciji u kojoj  kao podršku mogu dobiti jedino „dobronamerne” komentare i savete  poput „Ma sve će to proći čim dođu deca”, do nulte reakcije institucija, ne postoji logičniji ishod situacije od preuzimanja iste u sopstvene ruke i okončanja nasilnikovog života. 

Ovaj komad, prvi put postavljen u Beogradskom dramskom pozorištu 2013. godine, svojom tematikom i porukom i dalje  jasno i direktno komunicira sa publikom na bilo kom mestu, u bilo koje vreme. Danas, kada statistike vrlo jasno pokazuju da je svaka treća žena u Srbiji žrtva fizičkog nasilja, svaka druga žena žrtva psihičkog nasilja, a svaka četvrta je barem jednom bila izložena fizičkom nasilju u porodici, ova predstava svakako zaslužuje dug život, tim više jer je tema i univerzalna.



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste