(Za kraj) treba napomenuti dvije stvari za uvod u predstavu:
1. Sjeti se kako si počeo i što ti je tada bilo važno;
2. Vidokrug nam je toliko sužen da smatramo sebe, odnosno čovjeka, središtem svemira.
U samoj završnici glavnog programa na ovogodišnjem INFANT-u zbilja smo imali sreće da pogledamo zbilja dobru predstavu „Zbilja“, Hrvatskog narodnog kazališta iz Zagreba, autorski projekt Tomislava Šobana.
Opšte informacije koje posedujemo o predstavi u programskom dodatku jeste da se dvoje glumaca nalazi u dvorani na vrhu zgrade građene u Austrougarskoj, u prostoru uređenom u modernističkom stilu 50-ih godina prošlog veka, ponajpre namenjenom za tonska snimanja, kao i to da će oni u toj dvorani izvesti eksperiment.
U pitanju je jedan nekovencionalni dramski predložak, s obzirom na to da je reditelju polazišna tačka bila knjiga Ričarda Fejnmana „Osobitosti fizikalnih zakona“, sročena iz njegovih predavanja. Namera mu je bila da fizikalne zakone stavi u kontekst društvenih konvencija i ljudskih sudbina. Treba uzeti u obzir da je Tomislavu Šobanu ovo prva pozorišna predstava, da je završio filmsku režiju i likovne umetnosti i da je došao na poziv glumaca koji su želeli da rade duodramu. Ove činjenice nisu toliko relevantne za samo gledanje predstave, ali u svakom slučaju utiču na sveopšti dojam koji možemo da steknemo o predstavi.
Pred publikom je postavljeno drveno predrađe sačinjeno od 54 prozora (doslovno četvrti zid). Iza njega su dve tonske kabine koje podsećaju na londonske telefonske govornice. Prisustvujemo fragmentima od svakodnevice, stanovanja, preko radnog dana do zabave. Svedočimo jednoj mrzovoljnoj šalteruši i neprekidnom ponavljanju replika poput: „To se tako ne radi, to se tako nikad nije radilo“; „Mejlom“; „Vesna“; „Pauza“ ili „Recite“, gde nam deluje kao da „baguje“. Sa druge strane je usamljenik opterećen prebrojavanjem sveukupnih 47 koraka od dnevne sobe, trpezarije ili kupatila, što predstavlja putanju njegove svakodnevice. Pojedine situacije se hipnotički ponavljaju. Iako se čini da glumci nisu u istom vremenu i prostoru, oni će se preplitati u sceni đuskanja uz tehno, ona noseći damsku torbicu, a on aktentašnu, kombinujući živahne i sloumoušn pokrete. Nina Violić i Livijo Badurina su zapanjujuće fantastični u svojim izvedbama. U nekim momentima čini nam se da će proviriti kroz ramove zbog poigravanja svetla. A kad smo već kod poigravanja svetla, u dva navrata mogli smo da vidimo naše odraze u staklu, a ako se već vodimo tezom da je pozorište ogledalo društva, nisam sigurna da nam je bilo prijatno.
Eksperiment ili pokus je analitički postupak za proučavanje uzročno-posljedičnih odnosa.
U prirodnim znanostima to je postupak kontroliranog opažanja i mjerenja pojava.
Pokus nam daje odgovore zašto se nešto zbiva.
Zašto se isto ponavlja.
Eksperiment može uputiti na to što je bitno, a što nebitno.
Pokus može baciti novo svjetlo na poznate pojave.
U prirodnim znanostima eksperiment je uspio ako uvijek daje isti rezultat.
U dramskoj umjetnost eksperiment je uspio ako nikada ne daje isti rezultat.
Žiri 51. Festivala INFANT, u sastavu: Jovana Balašević, glumica, Jelena Radović, scenografkinja i Milovan Filipović, glumac, jednoglasno je doneo odluku da Nagradu – statuetu koju je izradio akademski vajar Aleksandar Bunčić – za najbolju predstavu dodeli predstavi „Hamlet dan ubistva“, po Koltesovom tekstu, u režiji Marjana Nećaka, u izvođenju Narodnog teatra iz Bitolja, Severna Makedonija. Jednostavnost i preciznost rediteljskog postupka, ujednačena i snažna igra ansambla, vizuelno i muzički maštovito i značenjski svedeno i konkretno. Sve to čini bitoljskog Hamleta kompletnom i vrednom predstavom, a u duhu najbolje tradicije ovog festivala.
Foto: Mara Bratoš
