„Potrebna zdrava ideja oko koje ćemo se okupiti i reći “No pasaran” novim fašistima”

Dinko Gruhonjić

Dinko Gruhonjić

Zanimanje: Novinar

Mesto stanovanja: Novi Sad

Biografija:

Rođen je 1970. godine u Banjaluci, u Bosni i Hercegovini. Fakultet je zavšio u Novom Sadu, gde je i magistrirao, a doktorirao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Novinar je novinske agencije Beta, saradnik Radija Dojče vele (Deutsche Welle), glavni i odgovorni urednik Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra (VOICE), kao i urednik portala Autonomija. Profesor je na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i programski direktor Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV). Dobitnik je više prestižnih domaćih novinarskih priznanja za novinarsku hrabrost i etiku, kao i priznanja za borbu za ljudska prava, za borbu protiv diskriminacije i za toleranciju.

1. Kada ste poslednji put bili u pozorištu?

- Bio sam u pozorištu pre tri sedmice. 

2. Koju predstavu koju ste pogledali u poslednje vreme preporučujete? 

- Poslednja predstava koju sam pogledao je “Jami Distrikt” Kokana Mladenovića, u Novosadskom pozorištu (Újvidéki Színház) i svakako je preporučujem jer odlično ilustruje nacionalističko ludilo u kojem živimo evo već duže od 30 godina. Preporučio bih, recimo, i Brehtov “Kavkaski krug kredom”, Narodnog pozorišta iz Sarajeva, u režiji Paola Mađelija, kao i predstavu “Zašto je poludeo gospodin R” Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u režiji Bobe Jelčića.   

3. Koliko često i sa kim najčešće idete u pozorište?

- U pozorište ne idem ni izbliza onoliko često koliko bih voleo. Kada sve saberem, ispadne verovatno da pogledam do 15 predstava godišnje, od čega najviše na Sterijinom pozorju i na Novom tvrđava teatru. Najčešće u pozorište idemo Saška i ja. Dakle, supruga i suprug, kako se to zvanično kaže, plus prijatelji. 

4. Ko Vam je omiljeni glumac, glumica i reditelj?

- Rade Šerbedžija, Mirjana Karanović i Andraš Urban.

5. Koji je Vaš stav o društvenoj ulozi pozorišta u današnje vreme?

- Ja sam ljubitelj angažovanog pozorišta i angažovane umetnosti uopšte. Nisam ljubitelj larpurlartizma, a ponekad mi se čini - makar zvučao banalno - da je to samo opravdanje za eskapizam i za logiku da “treba ostati ispod radara”, odnosno “ne talasati”. Mislim da je pozornica idealno mesto sa kojeg se mogu poslati važne društvene poruke. Nemam iluziju da glumci mogu da promene duhovnu bedu u kojoj živimo, ali mislim da među njima ima hrabrih i odgovornih ljudi, koji su znatno hrabriji od ljudi iz mnogih drugih profesija.

Ti hrabri ljudi su spremni da jasno i glasno kažu ono što svi vidimo: da je car go! Odnosno, da nikada nije ni bio odeven.  

6. Nedavno ste u jednoj od svojih kolumni pisali o uticaju jutjub influensera na mlade, konkretno o zajedničkom videu Bake Praseta i udruženja Levijatan. Koliko mislite da je lako, odnosno teško mladima danas da kritički posmatraju ono što im se prezentuje? Da li je moguće da ikada više kvalitetan edukativni sadržaj za decu i mlade zameni sadržaj koji se proizvodi u ovo doba „supermarket kulture“?

- Moguće je, i takav sadržaj postoji i te kako i na novim medijskim platformama. Problem je samo kako mlade ljude obrazovati da mogu da razlikuju kvalitetan sadržaj od šunda, kredibilne medije od manipulatora. Ne mislim da su ove mlade generacije išta “gluplje” od generacije kojoj pripadam, naprotiv. Pitanje je samo da li i ko s njima radi, ko im pruža šansu: porodica, škola, okruženje, mediji… Tu kolumnu sam pisao pre svega zbog starijih, koji zbog najobičnije intelektualne lenjosti ne žele da se upoznaju sa svetom u kojem žive. Već kao dinosaurusi ponavljaju da je “u naše vreme sve bilo bolje”. A, znate, dovoljno je setiti se da smo i mi nekad bili deca i da su nas strašno nervirale roditeljske priče kako mi imamo kožnu fudbalsku loptu a oni su, siroti, igrali sa krpenjačom, pa im, jelte, ništa ne fali. Na kraju krajeva, i ako mislimo da su mladi danas “grozni”, na taj način skačemo samima sebi u stomak. Naime, to su naša deca i mi smo ih vaspitavali da budu “glupi”, i “grozni”, i “površni”. Ko je tu onda gori i kakvi smo to onda mi? 

7. Svedoci smo sve učestalijih medijskih kampanja kako protiv medijskih radnika, tako i protiv pozorišnih umetnika. Koje su posledice po društvo uzrokovane ovakvim dobom? Šta ovakvi događaji govore o društvu u kome je i teško i opasno časno se baviti svojim poslom?

- Govori o tome da je ovo jedno tribalno, pretpolitičko društvo sa fatalnim nedostatkom demokratske tradicije i sa debelim naslagama autoritarnosti. Reč je o društvu koje ne samo da ne radi na sebi, već se nalazi u periodu izrazite regresije, reprimitivizacije i retradicionalizacije. Ovo je društvo koje je od nekadašnjih domova kulture, koji su bili izgrađeni u svim gradovima i svim zabitima lepe Jugoslavije s ciljem da emancipuju ljude - napravilo logore, mučilišta i stratišta. Umesto domova kulture na velika vrata su nam se vratili crkva i kafana. Dakle, dogma i baljezganje. 

Takođe, nije čudo što se “hrabrim” smatraju svi oni ljudi koji imaju “hrabrosti” da se na odgovoran način bave svojom profesijom. U društvu kupljenih diploma, sveopšteg klijentelizma i partokratije, u društvu ratnih profitera, kompetencije i kompeticije nisu na ceni. Zato odgovorni i časni pojedinci bivaju targetirani i etiketirani, po klasičnom palanačkom modelu. Nije to od juče, niti će prestati sutra. Palanka po svojoj prirodi teži da, po sopstvenom zakonu fizike, iz sebe “izbljuje” sve što vredi, to jest sve što prevazilazi njene okvire. Pokušate da izronite iz močvare da uzmete dah i odmah dobijete veslom u glavu. 

8. U jeku brojnih protesta, u Srbiji i u celom svetu, protiv korumpiranih vlada i vladara, protiv nepravednih zakona i suštinskog nepoštovanja građana, šta mislite da je probudilo narode iz svih delova sveta baš sada na pobunu? Da li mislite da je sve počelo od francuskih „žutih prsluka“

ili se već godinama unazad pobuna, svaka na svoj poseban način, spremala u različitim delovima sveta? 

- Nisam siguran da prisustvujemo nekoj smislenoj pobuni i na globalnom i na lokalnom nivou. Ja bih pre rekao da su to pobune iz potpunog očaja. Problem je u tome što se prava revolucija ne može izvesti bez ideje za koju vredi i poginuti. Na globalnom nivou neoliberalni kapitalizam nikada nije bio jači, zabluda je da je on u nekakvoj krizi. U krizi su ideje koje bi trebalo da mu se suprotstave i da stanu na put neoliberalnoj pohlepi. Umesto toga, kao alternativa se pojavljuju populistički desničarski pokreti, koji su zahvatili dobar deo evropskog kontinenta i zahvaljujući kojima su se desili Tramp, Bregzit, Bolsonaro… Voleo bih da se što pre artikuliše zdrava ideja oko koje ćemo se okupiti i reći “no pasaran” novim fašistima koji, bez ikakve sumnje, nadiru i prete da svet povedu u novu katastrofu globalnih razmera. Na primer, da nam ideja bude da sa nacionalistima nikada i ni pod koju cenu više nećemo praviti bilo kakvu vrstu kompromisa, zarad “viših ciljeva”. Jer ćemo, u suprotnom, biti osuđeni na lošu beskonačnost, kao što je slučaj sa, recimo, Srbijom.

Dinka u HuPikon upisala Aleskandra Reves

Foto: Medija centar